Наум из Небрегова

Свежа и црна ноћ покривала је тешким и здравим сном хајдучка тела. Дубоко су спавали поред ритмичке лупе воденичког камена и пада воде. Из пепела им је блага топлота још покривала лице и руке.
 
Један је другог будио за одмену на стражу. Около је био мир.

Небрегово

То је спавала чета војводе Глигора, који је одвојио од Рајковића и пошао да са децом проведе празник, Васкрс. Пред Небреговом зауставио се и изабрао малу воденицу испод Мукоса.
 
Пред улазом у воденицу још хладнији јутарњи зраци падали су на последњег ноћног стражара и сељака, који је дошао из Небрегова, осврћући се за собом у провидну маглу.
 
Исти пут до воденице прешао је поново у подне. Донео је четницима бријач, пешкир и сапуне.
 
Цео дан је трајало удешавање са масним шалама и подсмехом. Чисти, опрани и избријани пушили су и смејали се до пада друге ноћи у воденици. За све време воденичар је обилазио и стражарчио около по шуми.
 
Само се четник Наум Марковић није смејао од срца. Мутила му је мир неодређена слутња.
 
Други по реду он је био на стражи. Другови су ућутали у воденици и савили се крај ватре на спавање. Ноћ није била тиха као прошла. Са свих страна долазио је узнемирен лавеж сеоских паса. Наслонио је уво на земљу и чуо је да није мирна. Учинило му се да се и гране размичу. Устао је да све то јави.
„Дур, бре.“
 
Турчин је стајао пред њиме.
 
Из потока сенуо је пушчани пламен. Наум је грчевито стегао пушку и заклон пред собом од воденичких врата.
 
Навикли да буде опасности, четници су били одмах спремни, са оружјем. По воденичном крову и зидовима ударао је челични град све снажније.
 

војвода Глигор Соколовић

Ватру су угушили пепелом да избришу своје сенке и у тами Глигор се први појавио на вратима. Стрељан са свих страна прејурио је преко јаза и недирнут зауставио се на дну јаруге. У непрекидном ланцу, један за другим, четници су стизали до војводе.
 
Чули су за собом јаук и пад у воду. Учинило им се да је тај неприродни глас био Наумов.
 
„Ајде, момчиња!“
 
Оштрим шапатом повео их је Глигор. Ватрени низ их је гонио. У зору тек ишчупали су се из пламених канџи потере.
 
На врху Мукоса у провидној зори Глигор је пребројавао четнике.
 
„Камо го Илија и Наум?“
 
Око подне ситао је Илија Јовановић. Изашао је последњи из воденице. Прекинула се била нит која је чету везивала. У тами, коју је само ватра барута расветљавала, засенут, збуњен, залутао је. Сударио се са аскерима. Пушчани пламен му је само власи спржио. Спасао се. Бежао је кроз њиве гоњен и тек је заклоњен иза једног камена сакрио свој траг. Чим су се видела прва дрва и оштри врхови планински пошао је и он за Мукос, хајдучко збориште.
 
Наум се није вратио.
 
Јутро празничко дуго чекано и спремано осветлило је преплашено Небрегово. Одјеци борбе преливали су ужасом целу ноћ као лавина село. Између затворених кућа по каљавом путу вукли су Турци мртво тело комитско. Јауци су испунили мирни ваздух пролетњи без звона. У гомилама аскери су терали сељаке ударцима кундака и камџија, да познаду у лешу умазаном блатом и крвљу Глигора војводу.
 
Једна млада жена са широко отвореним очима, бледа и мирна пратила је грозни спровод кроз цело село. Није имала снаге да се склони. Кад су одлазили са ужасним посвкама и досадом још једина она на празном путу једнако је гледала у разбијено, онакажено тело – свога мужа Наума.
 
За спас села ћутала је до краја и још дуго корачала је, али све спорије за поворком која се губила ка прилепском пољу.

Преузето са Србско царство

Самртно коло четничко

Одела влажног натопљеног росом у провидној јутарњој магли, седам четника пробуђених свитањем лено је протезало уморне удове. Сваку ноћ су на другоме планинском врху преноћиште тражили. Потере дигнуте још од челопечке битке непрекидно су кроз шуме пролазиле. Сам са четом у Пчињи млади војвода Петко Илић увек им је вешто измицао. Склонио се сада у шуму козјачку више Св. Оца Прохора, задовољан што је јуче, и прекјуче, и сваког дана од како га је Саватије оставио да чету води, сретно избегао аскерима.

Лежап је пробуђен са рукама под главом и гледао у влажно лишће, дрхтаво и светло на раном сунцу и један мали комад неба који су шуроке гране уоквириле. Одједном га је тргао тихи писак као песма тетреба. Скочио је и шест његових друговао стајало је већ спремно са оружјем. Стражар је са ивице пропланка јављао причјим гласом опасност која се ближила. Од манастира се дуга војничка поворка пењала.
 
Један за другим, блиски, без речи, похитали су четници ка Буковљанској шуми да прегазе Пчињу и да се широке, непроходне Старачке горе дохвате. Њихов хитри ход је пушчани вихор зауставио. И са те стране аскери су долазили вичући и пуцајући.
 
Збуњени, али безумно храбри пошли су натраг. На мести где су час раније лежали спазили су војнике, који су пажљиво у круг обилазили и загледали изломљене гране и траву угажену.
 
Петко је одлучно повео другове ка високом каменитом врху који је још слободан остао.
Распоредио је млади војвода седам другова за стене умивене јутарњом кишом и погледао замишљен пролетње сунце које је изнад шуме излазило. Цео дан неизвесност, борбе, близине смрти и безумног надања, дан 30. априла, био је пред њима.
 
Нестрпљиве комите дочекивале су већ прве аскере, који су се неопрезно појавили иза дрвећа, пљуском усијаног челика.
 
Грмљавина на планинском  врху под ведрим небом испуњавала је немиром и тешком слутњом сва срца у Пчињи.
 
Када се за тренутак одјек барута утишао, као кликтање орла разносио се над врховима дрвеча кор свежи зрак глас Петков који се ругао пркосно султану и Турцма, веселио четнике и певао. Сва планина је његовим гласом одјекивала.
 
По подне осушено жеђу његово грло је умукло. На стенама није било више влаге да попију, у торбама није било хлеба. Четници су између два хитца гризли комадић воска који су заједно са бомбама носили.
 
И пушке су се све ређе јављале. Забринуто су другови Петкови тражили последње метке по реденицима и тарачугама. Када се сумрак већ приближио, над врхом брега завладала је тишина. Само су још залутала зрна ударајући о стене прштала. Ни једног куршума Петкова дружина није више имала.
 
Охрабрени, пузећи имеђу дрвећа и камења, аскери су се врху брега примицали. Заклоњени иза дебелих стабала, позивали су комите на предају.
 
Прва вечерња звезда заблистала је на небу. Још једна за њом обасјала је врх брега и полетела ка шуми. Четници су бацили прву бомбу. Пламен је осветлио сенке и гвожђе је у дивљем вриску кидало стабла и тела. Пред страшним комитским жариштем узмакли су аскери.
 
Петко је погледао своје другове. Сви су ти били око њега, блиски, свих седам: Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коце Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, сви бледи и одлучни, сви позамнели од земље и барута, сви млади. Ни један није имао више од двадесет година. Денко Кумановче, најмлађи, још није напунио ни осамнаест.

Дуго је он молио проту Ташка, кога је увек возио фијакером од вароши до станице када је из Куманова за Скопље ишао:
 
„А, бре, господин прото, прати ме у чета.“
 
Када су му се прота и учитељ Шарпланинац на то смејали, он је скоро кроз сузе говорио:
 
„Море, бре, пратите ме, па ће видите кој сам.“
 
„Нека га ђаво носи,“ рекао је једнога дана прота, нерасположен и узнемирен блиском смрћу и претњама егзархијским. „Нека иде.
Денко је отишао у чету решен да реч одржи. Сада је дошао тренутак да покаже ко је. Последњу бомбу он је у рукама држао.
 
Петко је погледао другове. Срео је у њиховим очима исту дивљу одлучност, неустрашиву решеност као код богова. Разумели су се погледом. Силним ударцима о стене на комађе су поломили оружје. Смао је Петко скривао у појасу револвер који му је Саватије поклонио.
 
Кратка тишина покрила је врх и уплашене Турке. Брзо су прилазили четници један другоме и љубили се. Примакли су се блиско у круг и попадали на колена. Сваки је руке другу на рамена ставио. У средини је клечао мали Денко, фијакериста из Куманова, и ударио у кресиво.
 
Судбоносни фијук запаљеног фитиља прострујио је кроз сва устрептала срва младићска. Још су се једном брзо, кроз последњи осмех погледали. Само су се руке јаче упиле у другарска рамена и облак, пламен и дим разнели су самртно коло комитско.
 
Када је отворио очи Петко је видео још увек пламени застор између себе и потамнелог неба. Одело, руке и лице било му је топло и влажно. Више његове главе је једна бела жила као пуж дрхтала. Лежао је у сред самртног вира од људских тела без облика. Чинило му се да чује јечање крај себе. Подигао се тешко ослањајући се на руке које су клизале. Видео је у сумраку осветле очи Божинове и чуо је речи:
 
„Утепај ме, Петко, Турци жив да ме не фатат.“
 
У Божиновој торби нашао је Петко два револверска метка. Погледао је још једном друга и разумео је неизбежну молбу његову. Још су само њих двојица остали. Спустио је своје изгореле, крваве усне на његово чело. Прислонио је цев на место рименог пољупца.
 
Носећи одјек смртног хитца као последњи опроштај, вукао се Петко сада потпуно сам у сред смрти, ка ивици стрме литице која се ка Пчињи спуштала.
 
Нагнут над понором, испалио је последње зрно у стомак. Дубина је повукла снажно крваво тело себи.
 
Ноћ је пала на Козјаком, над реком и над мрачним шумама.

Преузето са Србско Царство.

Др Милан Гавриловић

Др Милан Гавриловић (1882-1976) је био доктор права, министар, вођа Савеза земљорадника, дипломата, краљевски посланик у СССР, новинар, четник-добровољац 1912.

Биографија

Милан Гавриловић са сином Алеском, војником
Југословенског батаљона у Египту.
Каиро,  Други светски рат.

Милан Гавриловић припадао је генерацији чију славу и крст су обележили балкански ратови и Први светски рат. Гавриловић је још као студент 1905. године био учесник четничке акције. Рањен је као четник у чувеној бици код Челопека код Старог Нагоричана. Гавриловић је докторирао у Паризу и био је дипломата. Обављао је и дужност секретара Николе Пашића. Као и Милан Ракић, који је такође био дипломата, Гавриловић узима одсуство из Министарства иностраних послова да би као добровољац-четник учествовао у Првом балканском рату. Као дипломата служио је у Лондону, Атини, Берлину и Риму. Од јуна 1940. био је посланик Краљевине Југославије у СССР-у. Био је члан извршног одбора, потпредседник и, после смрти Јована Јовановића Пижона, шеф Земљорадничке странке. Новинарством се бавио од студентских дана. Био је главни уредник Политике. Прихватио се учешћа у влади од 27. марта 1941. године која је окупила представнике парламентарних политичких странака укорењених у народу. У првој влади Слободана Јовановића био је министар правде (1942). Са Слободаном Јовановићем сарађује и у Југословенском народном одбору (1944), а на суђењу генералу Дражи Михаиловићу осуђен је заједно са Слободаном Јовановићем. После рата је живео и умро у Сједињеним Америчким Државама.

Његова писана заоставштина, настала у периоду 1938-1976, допремљена је у новембру 2013. из Хуверовог института Универзитета Стенфорд у САД у Архив Југославије.

Дража је користио термине и “четници“ и “равногорци“, али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао

Дража је користио термине и “четници“ и “равногорци“, али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао и да га је управо зато Народна скупштина рехабилитовала 2004. године. Испало је политички корисно, а правно небитно, јер у ствари нико није рехабилитован

Пише: Милослав Самарџић, Погледи.рс

 У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација, али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.

 

Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.

Зашто само са њега?

Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“, установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је “организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“

Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов “Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.

И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.

У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941. године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – дакле, свих трупа Краљевина.

Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с тим што од 1942. користи и термин равногорци.

Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. 

Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14. фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“.

У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске војске у Отаџбини“.3

Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. 

Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943, Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’.5

У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. 6

Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку акцију“.

А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити четничку акцију, на целој територији Југославије“.8

Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка “прославила четнички дан у целој једној својој држави“.9

У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“10

Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.

Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима“.11

Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“12

Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред од 500 муслимана.“13

Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за десетаре, воднике, командире чета по потреби“.14

Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“15

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске групе ђенерала Андреја“.16

Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“.17

Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и “Југословенска војска у Отаџбини“.

Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане: “…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.“18

Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“19

Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада“.20

Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у томе предњачи“.21

Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије“.22

Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини…“23

Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом  народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“.24

Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре Југословенске војске у Отаџбини“.25

Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње победе“.26

Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“27

Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења…“28

Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа, прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“29

Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“.30

Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“.31

Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1. септембар ове године“.32

Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942. године, у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“33

У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“.34

А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца, који самим овим доказују да нису на висини“.35

У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).

“Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године.36

“Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић, Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“37

Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских одбора, која се своде на националну пропаганду.“38

У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.

Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка равногорска књижица, по формулару који следује…“39

Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).

Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“40

У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.

Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“.41

Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете“.42

Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина, народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“43

Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних).44

Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија“.45

Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“.46

Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето.47

Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“48

Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа, његовог јединства и слободе“.49

Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“50

Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском идејом.“51

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари равногорац“.52

Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о “равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система. Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој, која је подразумевала укидање демократског система.

У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин “Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу: није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела. Главно политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени 1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23. октобра 1943:

“Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“53

Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.

Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака. Као и одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од тада ЦНК постаје орган те коалиције.

Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из ЦНК, односно Демократске странке).

После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске демократске народне заједнице. У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао: “Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и исправних грађана односних места.“

Општи закључци били би следећи.

Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво време је имала краља, владу, војску и слободну територију.

Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.

Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:

“Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.

Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“55

Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о “државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким покретом“.

Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним факторима.

Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и одрицање њеног постојања после априла 1941.

Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од Дрине четничком, што је такође неисторијски, јер док је постојала Краљевина Југославија није било легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за комунистичку границу на Дрини.

Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“ августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК “за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране. Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“56

Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“, користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод назнаке “за Равногорски покрет“.

Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-правно није постојао.

Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски покрет“?

Из два разлога.

Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња држава њен правни наследник. Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.

Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање “Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка организација.

Монах Калист Милуновић

Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и инструктору.

Благослов од родитеља за одлазак у четнике нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.

 

По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу четника, о борби србског народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте.

Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!

Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем, ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет пута.

Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему. Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то било могућно без мржње и великих идеала о слободи.

Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за четничке послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.

Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако као смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама.

Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама.

Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас.

Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд!

Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе - четвртасте србске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину.

Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору...

Војвода Танкосић

Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна србска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији.

Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима.

Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела.

Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!

Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.

Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље.

Сањао сам да се провлачим кроз тамне тунеле, дубоко под земљом. Притискало ме нешто и гурало ме доле, у мрак, таквом силом као да ми је на леђа била натоварена земаљска кугла. Истовремено сам осећао неприродан и несвакидашњи страх и зебњу од којих ми се јежила кожа и цвокотали ми зуби, а срце се стезало као да ће препукнути. Сатима сам у сну кркљао и викао. Чим бих се пробудио, скакао сам с лежаја и падао на колена, дизао руке к небу и дрхтећи, испуњен стравом и ужасом, молио сам Господа Исуса Христа да ме спаси. Кад бих се колико-толико смирио, сео бих на лежај и ћутао, неспособан да мислим или било шта да урадим. Напет и од страха изоштрених чула, слушао сам и осећао око себе ледено мртвачко црнило; оно ме је обавијало и додиривало моје тело и будило у њему језу. Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство. Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова дела...

Снови су ми указивали да треба да променим своје понашање и делање. Али ми разум није прихватао мисао да треба да одустанем од борбе. Млад и неразборит, резоновао сам овако: прадедови моји још од Косова, од пре пет стотина година, шаљу ме у бој; сви људи које знам, шаљу ме у бој; ја хоћу да се борим! Одакле онда у мени ти снови, то црнило, страх, стезање срца - мени који нисам кукавица?! Касније ми се открило, тиме сам се и тешио, да ме све то сналази зато што нисам добио благослов својих родитеља за одлазак у комите.

Зато сам више пута у току дана, а ноћу понајвише, на коленима молио Бога за спас, иако тада још нисам био уверен да Он и постоји.

Кад сам се једном сусрео са мајком, она ми је рекла: "Сине, ти не браниш себе и нас, већ нападаш на људе као вук на овце. Са тобом и око тебе није цео твој народ, ви сте појединци. Веруј ми: није добро то што радиш! Носите отров, да га попијете у случају да вас непријатељ ухвати. То је, синко, смртни грех; не смеш ти себи да одузимаш живот, ниси га сам себи ни дао!" Тада сам донекле схватио и било ми је мало јасније одакле у мени онолики страх и мора.

Кад је србска војска ушла у Македонију, нас непунолетне добровољце вратили су кућама. Био сам пресрећан кад сам угледао своје село и породицу. Грлио сам их све по реду и плакао сам од радости што се опет видимо. Падох на колена и, кајући се горко, од родитеља испросих опроштај што сам без њиховог благослова отишао у комите. *

---

*Ово је део животописа монаха Калиста Милуновића из књиге Миливоја М. Јовановића, а који се односи на период када је монах Калист био припадник Четничке организације. Овде би препоручио читаоцима да прочитају целу књигу "Монах Калист", јер се само тако може осетити вера и величина овог србског великана. Вечна му слава и живот у Небеској Србији.

Извор: Миливоје М. Јовановић, Монах Калист