Приказивање постова са ознаком Историја. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Историја. Прикажи све постове
петак, 14. април 2017.
петак, 24. март 2017.
Крајње је време!
Крајње је време било да се направи паралела између Четничког и Равногорског покрета. Организовање четничких јединица је почело још половином19 века, а Четнички покрет као такав се оформио 1903 године, и главни циљ покрета између осталих био је и ослобођење, и припајање старе Србије матици Србској. Четници су били елитна јединица при саставу војске Краљевине Србије. Такође Четниче јединице су имале огроман значају Србско-турским, у оба Балканска и Првом светском рату. Након свих ових ратова, војводе и четовође ових четничких јединица су имале веома велико поштовање и ауторитет како у Србском народу, тако и у војсци. Ми данашњи Србски четници следбеници славних војвода (Танкосића, Поповића, Пећанца, Соколовића, Бабуњског, Бирчанина...) нећемо дозволити никоме да каља углед и славну четничку историју. Данашњи чланови Четничког покрета негују изворну традицију првих четника, док Равнгорски покрет обележава и подсећа на борбу Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату.Овом анализом желимо да укажемо на разлике између Четничког и Равногорског покрета јер много људи сматра да је Равногорски покрет исто што и Четнички. Наглашавамо да нам није намера да омаловажавамо труд и рад Равногорског покрета него само желимо да укажемо на наше разлике јер немамо исту традицију. Желимо да опет напоменемо да Четнички покрет негује традицију славних четничких војвода, док Равногорски покрет негује традицију Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату.
петак, 10. март 2017.
Правила у четничкој војини
Књигу Правила у четничкој војини,можете преузети у PDF формату кликом овде
среда, 23. април 2014.
БЛАГОЈЕ КРУШИЋ Витез без гроба и свеће
Седамдесет година се не зна где су кости
јунака Благоја Крушића. Носилац највећих ратних одликовања Краљевине Србије и
Краљевине Југославије, а убијен 1944. године код Ниша као жртва политичког
прогона
НИ после више деценија још се не зна где су затурене мученичке кости српског јунака и патриоте Благоја Крушића, учесника балканских, Првог и Другог светског рата из села Приградина у Бањанима код Никшића, који се још као дечак обрео 1889. године са остатком породице у Дабиновцу код Куршумлије у Србији. Нишки окружни суд рехабилитовао га је 13. јула 2007. године и то је била једна од првих рехабилитација у Србији од завршетка Другог светског рата.
До почетка балканских ратова 1912. године Благоје је шест година комитовао у одреду чувеног војводе Воја Танкосића, а потом у славном "Гвозденом пуку", учествујући у биткама код Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Призрена, Пишкопеје, до Солунског фронта и Кајмакчалана. Својим јунаштвом он је задивљавао чак и своје непријатеље, а у марту 1917. године на положају код Црне Реке Александар Карађорђевић је, у присуству Живојина Мишића, са својих груди скинуо Карађорђеву звезду и дао је Благоју Крушићу, док му је француски генерал Гиоме уручио војну медаљу!
Његове груди красила су и друга највећа ратна одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије - сребрна и златна медаља за храброст, руски Георгијев крст, две медаље са ликом Обилића и све четири споменице из ратова 1912-1918, међу којима и "Албанска". Убијен је 17. августа 1944. године у селу Горња Топоница код Ниша, као жртва политичког прогона који је вршила тадашња државна власт над политичким неистомишљеницима.
Његове груди красила су и друга највећа ратна одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије - сребрна и златна медаља за храброст, руски Георгијев крст, две медаље са ликом Обилића и све четири споменице из ратова 1912-1918, међу којима и "Албанска". Убијен је 17. августа 1944. године у селу Горња Топоница код Ниша, као жртва политичког прогона који је вршила тадашња државна власт над политичким неистомишљеницима.
Мој деда Благоје је под страшном комунистичком
тортуром мучен, безмало као и први мученици цркве, тако да му се ни после
седамдесет година не зна ни гроба ни мрамора. Каква симболика да неко ко је био
део покрета којим је командовао први герилац у Европи ђенерал Дража Михаиловић
заврши управо као он - каже за "Новости" протојереј Драган Крушић. -
Објавио сам књигу о Благоју, а на тај корак ме навела управо његова мученичка
кончина. Благоје је скончао без гроба и без свеће и ко зна у којој јами
безданици. Ми његови браственици нећемо имати мира све док његове кости не нађу
смирај у његовим родним Бањанима код Никшића.
ГОЛГОТА
- ВИТЕЗ Благоје Крушић имао је више на глави и
на грудима него они који су га убили на правди Бога и у глави и у грудима.
Благо Теби Благоје Крушићу! Смилуј се на твоје убице "које нису знале шта
раде" - поручује академик Матија Бећковић, док професор цетињске
богословије др Будимир Алексић каже:
- Пут српског витеза Благоја Крушића на
најбољи начин дочарава голготу и васкрс Србије. Медаље говоре више од свих
текстова који су написани о Благоју.
субота, 19. април 2014.
Срби мухамеданске вере!
" И
Сафет је добро знао, Шта Фазлагић кула крије.... Па је ђеда Абдулаха, Пит’о
Сафет једног дана, Што не бациш ђедо они, Влашки сандук са тавана, Ако ли га
бацит нећеш, Бацићу га ја што прије, Шта ће кули Фазлагића, Православне
реликвије, Еј не будали мој Сафете, Јер далеко нећеш стићи, Знаш ли да смо били
Власи, Из Билеће Миљанићи, Прађед нам се потурчио, И пренио све то амо, И од
тада на тавану, Кријемо га и чувамо, Но Сафете ако Србин, Опет узме брда ова,
Ти што прије прихвати се, И кандила и крстова, Заборави празне приче, И на кулу
Фазлагића, Покрсти се пред иконом, У Стојана Миљанића"
среда, 16. април 2014.
Данас је дан Српске војске!
Архивски снимак Српске војске током
боравка на Крфу ратне 1916. године, краљ врши смотру јединица уз интонирање химне ''Боже
правде'' и ратне песме ''Тамо далеко''.
уторак, 15. април 2014.
Србин који је залутао у шуми на граници Чешке и Немачке, пронашао нешто што је наш заборав и наша срамота!
У шуму код места Јиндриховице, на граници
Чешке и Немачке, довео нас је наш земљак, Дејан Ранђеловић, који од деведесете
године прошлог века живи у оближњим Карловим Варима, монденској бањи за богате
Европљане.
Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света. Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током одбране Србије од Аустроугара.
Више од 40 000 војних заробљеника, Руса, Италијана, а највише Срба, одведено је са фронта у тада највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске – Јиндриховице.
У том малом месту али и у другим логорима широм данашње Чешке, заувек су остали многи. Далеке, 1932. године њихове кости сакупљене су и сахрањене у маузолеју у Јиндриховицама – 7100 српских војника и један број цивила.
Кажу да је најстарији био српски деведесетогодишњи свештеник, а најмлађи његов осмогодишњу унук. Изградњу маузолеја у Јиндриховицама помогао је тадашњи председник Чехословачке, Томаш Масарик, лични пријатељ Краља Александра И. Масарик није заборавио оно време када је, кријући се од Аустроугарских власти, у џепу носио – српски пасош !
Ту где је данас већ поменута шума, некада је био логор у Јиндриховицама. Деценије су пролазиле, време и природа обављали су свој посао, па је војничко гробље постепено зарастало у шуму и заборав. Све док 1994. године Дејан Ранђеловић није са пријатељима дошао да бере печурке.
- Буквално сам се саплео на споменик на коме је писало „овде почива тај-и -тај из Пожаревца“. Нисам могао да верујем ! Онда смо још мало боље погледали и нашли и друге споменике наших војника. Отишао сам у село и првог мештанина питао зна ли шта о томе. И, тако сам сазнао за логор у Јиндриховицама – прича Дејан.
Иако је маузолеј у Јиндриховицама после Другог светског рата скоро заборављен, српска држава о њему се колико-толико бринула. Али, иста та држава није знала за постојање војничког гробља у само пет километара удаљеној шуми. Све док хумке и споменике српских заточеника није поново открио Дејан Ранђеловић, почетком деведесетих година прошлог века. Од тада траје његова борба да се ово, како каже, свето место, на одговарајући начин заштити.
- Ми морамо то брзо да урадимо. По закону, војничка гробља штите се сто година, а после тога престаје њихова заштита. За две године биће 100 година од Првог светског рата, а да ми ништа нисмо учинили да уредимо ово место – вајка се Дејан.
Дејан и његови пријатељи сакупили су неколико споменика српских војника на једном пропланку и ту подигли крст. Али, ово место нико не посећује. У маузолеј у Јиндриховицама долазе с времена на време српски туристи, званичници ретко. А Јиндриховице су, после Зејтинлика, највеће српско војничко гробље у Европи!
Славољуб Стојадиновић, председник пожаревачког Градског одбора Удружења потомака ратника Србије од 1912 – 1920, који је предводио своје и смедеревске чланове Удружења на ходочашће у Јиндриховицама, не слаже се са тим :
- На Зејтинлику је сахрањено седам и по хиљада наших војника! Јиндриховице су веће стратиште, јер треба рачунати и оне несрећнике који још почивају у шуми. Са њима их је 8 700!
Будући да су Јиндриховице биле војнички логор, у њима није било масовних убистава, али је масовног страдања, ипак, било. Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана, пешице, ишли по тридесет километара, тамо и назад. Бивало је да их је умирало и по четрдесеторо дневно.
Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор, да у њих сместе нове мртваце. Многи од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!
Дејан Ранђеловић, као последњи апостол, чува сећање на Јиндриховице. И нада се да ће неко, ко је за то у Србији плаћен и надлежан, учинити нешто да борови и јеле, без своје кривице, не доврше оно што су Аустроугари започели пре скоро једног века.
Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света. Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током одбране Србије од Аустроугара.
Више од 40 000 војних заробљеника, Руса, Италијана, а највише Срба, одведено је са фронта у тада највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске – Јиндриховице.
У том малом месту али и у другим логорима широм данашње Чешке, заувек су остали многи. Далеке, 1932. године њихове кости сакупљене су и сахрањене у маузолеју у Јиндриховицама – 7100 српских војника и један број цивила.
Кажу да је најстарији био српски деведесетогодишњи свештеник, а најмлађи његов осмогодишњу унук. Изградњу маузолеја у Јиндриховицама помогао је тадашњи председник Чехословачке, Томаш Масарик, лични пријатељ Краља Александра И. Масарик није заборавио оно време када је, кријући се од Аустроугарских власти, у џепу носио – српски пасош !
Ту где је данас већ поменута шума, некада је био логор у Јиндриховицама. Деценије су пролазиле, време и природа обављали су свој посао, па је војничко гробље постепено зарастало у шуму и заборав. Све док 1994. године Дејан Ранђеловић није са пријатељима дошао да бере печурке.
- Буквално сам се саплео на споменик на коме је писало „овде почива тај-и -тај из Пожаревца“. Нисам могао да верујем ! Онда смо још мало боље погледали и нашли и друге споменике наших војника. Отишао сам у село и првог мештанина питао зна ли шта о томе. И, тако сам сазнао за логор у Јиндриховицама – прича Дејан.
Иако је маузолеј у Јиндриховицама после Другог светског рата скоро заборављен, српска држава о њему се колико-толико бринула. Али, иста та држава није знала за постојање војничког гробља у само пет километара удаљеној шуми. Све док хумке и споменике српских заточеника није поново открио Дејан Ранђеловић, почетком деведесетих година прошлог века. Од тада траје његова борба да се ово, како каже, свето место, на одговарајући начин заштити.
- Ми морамо то брзо да урадимо. По закону, војничка гробља штите се сто година, а после тога престаје њихова заштита. За две године биће 100 година од Првог светског рата, а да ми ништа нисмо учинили да уредимо ово место – вајка се Дејан.
Дејан и његови пријатељи сакупили су неколико споменика српских војника на једном пропланку и ту подигли крст. Али, ово место нико не посећује. У маузолеј у Јиндриховицама долазе с времена на време српски туристи, званичници ретко. А Јиндриховице су, после Зејтинлика, највеће српско војничко гробље у Европи!
Славољуб Стојадиновић, председник пожаревачког Градског одбора Удружења потомака ратника Србије од 1912 – 1920, који је предводио своје и смедеревске чланове Удружења на ходочашће у Јиндриховицама, не слаже се са тим :
- На Зејтинлику је сахрањено седам и по хиљада наших војника! Јиндриховице су веће стратиште, јер треба рачунати и оне несрећнике који још почивају у шуми. Са њима их је 8 700!
Будући да су Јиндриховице биле војнички логор, у њима није било масовних убистава, али је масовног страдања, ипак, било. Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана, пешице, ишли по тридесет километара, тамо и назад. Бивало је да их је умирало и по четрдесеторо дневно.
Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор, да у њих сместе нове мртваце. Многи од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!
Дејан Ранђеловић, као последњи апостол, чува сећање на Јиндриховице. И нада се да ће неко, ко је за то у Србији плаћен и надлежан, учинити нешто да борови и јеле, без своје кривице, не доврше оно што су Аустроугари започели пре скоро једног века.
петак, 11. април 2014.
Краљу Перо, они лажу, ниси изд`о чича Дражу
На страници Удружења четника преносимо
текст Александра Динчића:
Готово
да не постоје новине у Србији које мало-мало, па објаве како је краљ
Петар II Карађорђевић преко радија 12. септембра 1944. године наредио
припадницима Југословенске краљевске војске да приступе Титу или ће бити
обележени као издајници и пред народом и пред историјом.
Очигледно да историја ништа није научила
народ. А руку на срце, није ни могла, јер су тек пре годину дана први пут на
светлост изашли записници из Архива Србије из којих се види да је постојала
партијска „Комисија за историју“, која је радила од 1978. до 1989. године, а
вероватно и знатно раније, контролишући основношколски, средњошколски и
високошколски образовни систем.
Када би данас исти говор преписали и предали
било ком правнику и питали шта он представља са правне тачке гледишта, није
тешко погодити како би његов одговор гласио: ништа! Наравно.
Датум 12. септембар 1944. године ушао је у
историјске анале и просто је несхватљиво зашто није раније слављен у низу
комунистичких (социјалистичких) празника, као још једва велика победа народа и
његове војске. Чак је и државна комисија Републике Србије, примајући на себе
обавезу да испита и истражи тајне гробнице комунистичког иживљавања у границама
Недићеве Србије и попише жртве, названа „Државна комисија за попис тајних
гробница после 12. септембра 1944. године“.
А почело је четири дана касније, још 1941. године, када је некрунисани југословенски владар из хрватског Загорја поново газио Западном Србијом, али овога пута не као каплар царске аустрогарске војске, већ као човек Треће Комунистичке Интернационале (Коминтерне).
Само десет дана касније, одреди којим је командовао су без икакве потребне истраге стали под кривичне одредбе Преког војног суда Војске Краљевине Југославије због велеиздаје, тако да се њихов прогон или ликвидације нису ни могли сматрати ратним злочином, што нам се упорно – сваким даном сугерише, недавно чак и од грађанина Србије Бориса Тадића и о чему организација Субнор на свом интернет порталу константно пише и наручује књиге. Тог датума одржано је партијско саветовање у Столицама где је одлучено да ће нова – револуционарна војска уместо заставе постојеће државе носити заставу стране државе, уместо кокарде ставити петокраку, уместо класичног салутирања поздрављати, по шпански, стиснутом песницом, уместо позлаћених звездица на ширитима стављати црвене петокраке и др.
А почело је четири дана касније, још 1941. године, када је некрунисани југословенски владар из хрватског Загорја поново газио Западном Србијом, али овога пута не као каплар царске аустрогарске војске, већ као човек Треће Комунистичке Интернационале (Коминтерне).
Само десет дана касније, одреди којим је командовао су без икакве потребне истраге стали под кривичне одредбе Преког војног суда Војске Краљевине Југославије због велеиздаје, тако да се њихов прогон или ликвидације нису ни могли сматрати ратним злочином, што нам се упорно – сваким даном сугерише, недавно чак и од грађанина Србије Бориса Тадића и о чему организација Субнор на свом интернет порталу константно пише и наручује књиге. Тог датума одржано је партијско саветовање у Столицама где је одлучено да ће нова – револуционарна војска уместо заставе постојеће државе носити заставу стране државе, уместо кокарде ставити петокраку, уместо класичног салутирања поздрављати, по шпански, стиснутом песницом, уместо позлаћених звездица на ширитима стављати црвене петокраке и др.
У
„Борби“ од 19. октобра 1941. године, написан је чланак да „Народнослободилачки
одбори морају постати истински привремени носиоци народне власти“. То је био
директан позив на револуцију и насилно рушење уставног, демократског и народног
уређење Краљевине Југославије, привремено окупиране од стране окупаторских
трупа и њихових сателита.
Магичност дванаестог је и у томе што је Тито три година касније у Крајови склопио аранжман са Совјетима да га устоличе у Београд за наредних тридесет и шест година. Саберемо ли први и други број Титове владавине опет добијемо магичну бројку девет, односно девети месец у години. Изгледа да је српском народу суђено да му септембар буде судбина. То је био и Божји знак да му се нешто лоше спрема.
За дванаестосептембарце (дванаестаке), тог истог датума је ђенерал Михаиловић стао у ред „банде“, оглушио се о наређење свог врховног команданта који га се одрекао и није поступио према његовом говору. Наравно, поставља се логично питање: како може наређење да се издаје преко радија и то ни мање ни више него говором и да ли се држава може рушути преко радија или легалним средством – изборима?
Ово су „необориве“ историјске чињенице. Они су већ овим датумом измирили партизане и четнике. Другим речима, тог датума је окончана недоумица ко је био ко у Југославији. То наводно измирење стајало је нових десет хиљада па и више жртава комуниста, па се с тога поставља још једно логично питање: О каквом је ту измирењу реч?
Разуме се, за ове измиритеље, никада неће бити прихватљиво да, ако се већ држимо радијских говора у форми неких легалних аката, онда је Тито био министар војни краља Петра а истог је краљ сменио када је поништио његов аранжман са премијером Иваном Шубашићем, познатијим као „Вишки споразум“, где чак није ставио ни свој потпис.
Или, краљ је у свом говору позвао четнике да се ставе под команду Тита који је уз то после Десанта на Дрвар побегао из Југославије. Значи, требало је да се ставе под командом непостојећег југословенског команданта.
Идући хронолошким редоследом дванаестака, после многих притисака, краљ је сменио чиновничку владу др Божидара Пурића а са њом формално и ђенерала Михаиловића као министра војног, јер се његов потпис морао наћи на документима које су састављали нови премијер Иван Шубашић уз асистенцију својих министара.
Најпре је Шубашић, потписујући се као министар војни, 25. августа, са својим људима издејствовао укидање Штаба Врховне команде Југословенске војске који се налазио у Југославији, четири дана касније, разрешио ђенерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној отаџбини. Шубашић и његови министри нису одузели Дражи Михаиловићу и ђенералски чин.
Документ до данас није објављен. То је краћа хронолигија догађаја до дванаестог септембра.
Па ипак, за дванаестаке, ништа не би значило што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупшштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што не постоји акт којим се КПЈ ставља у ред легалних политичких организација и којим се укида Закон о заштити државе, што нема акта о пензионисању генерала Боривоја Ристића и много тога другог.
Код дванаестака, разлог напуштања Михаиловића од стране Западних савезника је јасан: није се борио против окупатора. Међутим, какву су то помоћ савезници Михаиловићу уопште давали да би се он борио, када је позната обелодањена савезничка документација, која каже да је укупна војна помоћ у наоружању коју су Енглези избацили четницима (1941-1943) износила: 1.742 пушкомитраљеза, 820 митраљеза, 1.872 пушака и 492 пиштоља, што је укупно 4.962. Да ли се са 4.962 комада оружја уопште могла водити борба против окупатора? Примера ради, само је партијски лист „Борба“ у септембру 1942. године објавио вест да је 6.000 хрватских домобранаца заробљено – читати: предало се партизанима.
Магичност дванаестог је и у томе што је Тито три година касније у Крајови склопио аранжман са Совјетима да га устоличе у Београд за наредних тридесет и шест година. Саберемо ли први и други број Титове владавине опет добијемо магичну бројку девет, односно девети месец у години. Изгледа да је српском народу суђено да му септембар буде судбина. То је био и Божји знак да му се нешто лоше спрема.
За дванаестосептембарце (дванаестаке), тог истог датума је ђенерал Михаиловић стао у ред „банде“, оглушио се о наређење свог врховног команданта који га се одрекао и није поступио према његовом говору. Наравно, поставља се логично питање: како може наређење да се издаје преко радија и то ни мање ни више него говором и да ли се држава може рушути преко радија или легалним средством – изборима?
Ово су „необориве“ историјске чињенице. Они су већ овим датумом измирили партизане и четнике. Другим речима, тог датума је окончана недоумица ко је био ко у Југославији. То наводно измирење стајало је нових десет хиљада па и више жртава комуниста, па се с тога поставља још једно логично питање: О каквом је ту измирењу реч?
Разуме се, за ове измиритеље, никада неће бити прихватљиво да, ако се већ држимо радијских говора у форми неких легалних аката, онда је Тито био министар војни краља Петра а истог је краљ сменио када је поништио његов аранжман са премијером Иваном Шубашићем, познатијим као „Вишки споразум“, где чак није ставио ни свој потпис.
Или, краљ је у свом говору позвао четнике да се ставе под команду Тита који је уз то после Десанта на Дрвар побегао из Југославије. Значи, требало је да се ставе под командом непостојећег југословенског команданта.
Идући хронолошким редоследом дванаестака, после многих притисака, краљ је сменио чиновничку владу др Божидара Пурића а са њом формално и ђенерала Михаиловића као министра војног, јер се његов потпис морао наћи на документима које су састављали нови премијер Иван Шубашић уз асистенцију својих министара.
Најпре је Шубашић, потписујући се као министар војни, 25. августа, са својим људима издејствовао укидање Штаба Врховне команде Југословенске војске који се налазио у Југославији, четири дана касније, разрешио ђенерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираној отаџбини. Шубашић и његови министри нису одузели Дражи Михаиловићу и ђенералски чин.
Документ до данас није објављен. То је краћа хронолигија догађаја до дванаестог септембра.
Па ипак, за дванаестаке, ништа не би значило што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупшштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што не постоји акт којим се КПЈ ставља у ред легалних политичких организација и којим се укида Закон о заштити државе, што нема акта о пензионисању генерала Боривоја Ристића и много тога другог.
Код дванаестака, разлог напуштања Михаиловића од стране Западних савезника је јасан: није се борио против окупатора. Међутим, какву су то помоћ савезници Михаиловићу уопште давали да би се он борио, када је позната обелодањена савезничка документација, која каже да је укупна војна помоћ у наоружању коју су Енглези избацили четницима (1941-1943) износила: 1.742 пушкомитраљеза, 820 митраљеза, 1.872 пушака и 492 пиштоља, што је укупно 4.962. Да ли се са 4.962 комада оружја уопште могла водити борба против окупатора? Примера ради, само је партијски лист „Борба“ у септембру 1942. године објавио вест да је 6.000 хрватских домобранаца заробљено – читати: предало се партизанима.
Дакле,
више су Хрвати дали оружје комунистима него Енглези Дражиним четницима. Са том
мизерном испоруком нису се могла наоружати и опремити ни три војна корпуса у
Србији, који су у просеку имали 2.000 и више бораца. Само је у Србији таквих
корпуса, без истурених штабова, било 35. О јединицама изван Србије и да се не
говори.
Далеко од тога да је напуштање ђенерала Михаиловића уследило због тога што се није борио против окупатора онолико колико су савезници мислили да је потребно.
Јасно је да су Енглези управљали судбином Краљевине Југославије, јер се краљ Петар II Карађорђевић налазио код њих. Владе Француске, Белгије, Холандије и Норвешке које су се налазиле у Лондону, баш као и југословенска, када је започела инвазија у Нормандији, 6. јуна 1944. године, опоменуте су да пренесу својим народима преко BBC-а да не ступају у преурањене акције и лозинка преко савезничких радија била је за све њих: „Стрпљење и дисциплина!“
Исто тако су Енглези подупирали југословенску краљевску владу после преурањеног устанка 1941. године, да поручи свом народу да чека и све су енглеске станице објавиле следећу заповест: „Свима вама који сте спремни за одлучну битку дајемо ову опомену: Немојте преурањивати. Немојте се отворити пре времена. Ми ћемо вам дати знак када буде требало. Дотле штедите се и будите спремни, јер су ваши животи драгоцени и као помоћ у одлучном часу и као снага после рата за обнову Европе. Сачувајте највећу дисциплину у редовима ваших организација, Један милион неорганизованих људи мање вреди него стотину дисциплинованих бораца у моменту отпора. Зато чекајте знак генерала Ајзенхауера са запада и генерала Вилсона са југа. Дотле се чувајте од непријатељске провокаторске пропаганде, те да не отпочнете преурањено акцију!“
Дакле, има ли јаснијег доказа за безобзирност и безобразност Енглеза према Србима, посебно ђенералу Михаиловићу и отаџбинској војсци и дволичност енглеске политике, којој је у првом плану било да Југославија 1941. године буде жртвована у рату против фашизма, јер је у томе налазила интерес?
Ко се томе супроставио постајао је жртва.
Тако су ђенерал Михаиловић и краљевска војска оптужени да се не боре против окупатора а претходно су им сами Енглези ускраћивали то право, саветујући да чекају погодан тренутак када ће им они дати знак са југа и запада, а да притом нису ни имали намере да се искрцају на Јадрану и реше питање рата варијантом продора преко Југославије.
Наравно да је и поред ових радио-апела било окршаја против окупатора после 1941. године, али све то Западним савезницима није било важно, јер им Југославија после победе код Ел-Аламејна и заузимања Средоземља више стратешки није била важна, као ни то да ли тамо неко убија немачке војнике. Напротив, у њиховом интересу је било да се Немци не убијају, да би били слати на Источни фронт, чиме би Совјети додатно слабили снаге, а они јачали пред престројавање и цртање нове карте Европе и света.
Тито је пошао у рат против Хитлера са паролом „Сваки убијени Немац један мање на Источном Фронту“. А масакрирање становништва после немачких бомбардовања: „Свака бомба овде једна мања на Источном Фронту“. Колико је Тито онемогућио Немаца да иду на Западни Фронт па да му зато Англоамериканци укажу помоћ?
Борба у Краљевини Југославији је заправо био део стратешког и дугорочног плана о томе ко ће кога да истисне са Баклана: Енглези Совјете или обрнуто.
У таквој констелацији снага и Титов и Дражин покрет само су искоришћени ради виших циљева. Енглези нису могли у тој борби да победе, то је већ било евидентно 1943. године, јер је активност Црвене армије против Немаца била далеко већа.
Сами Енглези па и Западни савезници су гледано из данашње перспективе у Другом светском рату однели пирову победу. Јер, они су ушли у рат у Европи да би спречили Хитлерову Немачку да овлада Источном Европом и Балканом. Ти региони остали су под тиранијом Совјетског Савеза.
Хитлерова окупација смењена је Стаљиновом окупацијом, не мање суровом од нацистичке. На Далеком Истоку, западне силе ушле су у рат да спрече Јапан да овлада Кином. Кином је стварно овладао комунизам уз помоћ Совјетског Савеза и кинески народ је изгубио слободу исто онако као и 130 милиона некада слободних Европљана.
Остало им је само да звезцкају атомском бомбом – коју су на крају бацили на Јапан да би ставили Стаљину до знања да нису за потцењивање и да спусте гвоздену завесу.
Али, зато је неко морао да плати све њихове цехове и лоше потезе које по правилу све велике силе праве, али их никада не признају. Испоручили су их поново српском народу.
О томе нам јасно говори и изјава потпредседника Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимера, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године, у коме се поред осталог каже: ”Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945“.
Наравно, са падом Берлинског зида све се из фундамента изменило. Предајом Краљевине Југославије совјетском интересном блоку, са њиме и Титу, Енглези су куповали совјетску крв на источном фронту да би своју штедели што дуже могу.
Када је реч о Краљевини Југославији, савезницима је било важно само да се немачке трупе не шаљу преко Јужне Србије у Средоземље и зато су инсистирали да се железничке комуникације прекину, што су четници и учинили, чиме су обимно хваљени у савезничким извештајима; Дража и још неки команданти су добили неколико похвала, одликовања, итд.
Далеко од тога да је напуштање ђенерала Михаиловића уследило због тога што се није борио против окупатора онолико колико су савезници мислили да је потребно.
Јасно је да су Енглези управљали судбином Краљевине Југославије, јер се краљ Петар II Карађорђевић налазио код њих. Владе Француске, Белгије, Холандије и Норвешке које су се налазиле у Лондону, баш као и југословенска, када је започела инвазија у Нормандији, 6. јуна 1944. године, опоменуте су да пренесу својим народима преко BBC-а да не ступају у преурањене акције и лозинка преко савезничких радија била је за све њих: „Стрпљење и дисциплина!“
Исто тако су Енглези подупирали југословенску краљевску владу после преурањеног устанка 1941. године, да поручи свом народу да чека и све су енглеске станице објавиле следећу заповест: „Свима вама који сте спремни за одлучну битку дајемо ову опомену: Немојте преурањивати. Немојте се отворити пре времена. Ми ћемо вам дати знак када буде требало. Дотле штедите се и будите спремни, јер су ваши животи драгоцени и као помоћ у одлучном часу и као снага после рата за обнову Европе. Сачувајте највећу дисциплину у редовима ваших организација, Један милион неорганизованих људи мање вреди него стотину дисциплинованих бораца у моменту отпора. Зато чекајте знак генерала Ајзенхауера са запада и генерала Вилсона са југа. Дотле се чувајте од непријатељске провокаторске пропаганде, те да не отпочнете преурањено акцију!“
Дакле, има ли јаснијег доказа за безобзирност и безобразност Енглеза према Србима, посебно ђенералу Михаиловићу и отаџбинској војсци и дволичност енглеске политике, којој је у првом плану било да Југославија 1941. године буде жртвована у рату против фашизма, јер је у томе налазила интерес?
Ко се томе супроставио постајао је жртва.
Тако су ђенерал Михаиловић и краљевска војска оптужени да се не боре против окупатора а претходно су им сами Енглези ускраћивали то право, саветујући да чекају погодан тренутак када ће им они дати знак са југа и запада, а да притом нису ни имали намере да се искрцају на Јадрану и реше питање рата варијантом продора преко Југославије.
Наравно да је и поред ових радио-апела било окршаја против окупатора после 1941. године, али све то Западним савезницима није било важно, јер им Југославија после победе код Ел-Аламејна и заузимања Средоземља више стратешки није била важна, као ни то да ли тамо неко убија немачке војнике. Напротив, у њиховом интересу је било да се Немци не убијају, да би били слати на Источни фронт, чиме би Совјети додатно слабили снаге, а они јачали пред престројавање и цртање нове карте Европе и света.
Тито је пошао у рат против Хитлера са паролом „Сваки убијени Немац један мање на Источном Фронту“. А масакрирање становништва после немачких бомбардовања: „Свака бомба овде једна мања на Источном Фронту“. Колико је Тито онемогућио Немаца да иду на Западни Фронт па да му зато Англоамериканци укажу помоћ?
Борба у Краљевини Југославији је заправо био део стратешког и дугорочног плана о томе ко ће кога да истисне са Баклана: Енглези Совјете или обрнуто.
У таквој констелацији снага и Титов и Дражин покрет само су искоришћени ради виших циљева. Енглези нису могли у тој борби да победе, то је већ било евидентно 1943. године, јер је активност Црвене армије против Немаца била далеко већа.
Сами Енглези па и Западни савезници су гледано из данашње перспективе у Другом светском рату однели пирову победу. Јер, они су ушли у рат у Европи да би спречили Хитлерову Немачку да овлада Источном Европом и Балканом. Ти региони остали су под тиранијом Совјетског Савеза.
Хитлерова окупација смењена је Стаљиновом окупацијом, не мање суровом од нацистичке. На Далеком Истоку, западне силе ушле су у рат да спрече Јапан да овлада Кином. Кином је стварно овладао комунизам уз помоћ Совјетског Савеза и кинески народ је изгубио слободу исто онако као и 130 милиона некада слободних Европљана.
Остало им је само да звезцкају атомском бомбом – коју су на крају бацили на Јапан да би ставили Стаљину до знања да нису за потцењивање и да спусте гвоздену завесу.
Али, зато је неко морао да плати све њихове цехове и лоше потезе које по правилу све велике силе праве, али их никада не признају. Испоручили су их поново српском народу.
О томе нам јасно говори и изјава потпредседника Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимера, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године, у коме се поред осталог каже: ”Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945“.
Наравно, са падом Берлинског зида све се из фундамента изменило. Предајом Краљевине Југославије совјетском интересном блоку, са њиме и Титу, Енглези су куповали совјетску крв на источном фронту да би своју штедели што дуже могу.
Када је реч о Краљевини Југославији, савезницима је било важно само да се немачке трупе не шаљу преко Јужне Србије у Средоземље и зато су инсистирали да се железничке комуникације прекину, што су четници и учинили, чиме су обимно хваљени у савезничким извештајима; Дража и још неки команданти су добили неколико похвала, одликовања, итд.
Од тада, Југославија савезницима са чисто војног аспекта ништа није значила, па
су тврдње о неком херојском отпору Титових партизана које су биле од
непроцењиве вредности савезницима више него обична перфидија.
Уосталом, да су Западни савезници ишли резоном да Титов покрет заиста највише проблема задаје окупаторима могли су паралелно са Нормандијом извршили искрцавање у Југославији 1944. године и уз помоћ партизана лако саваладали окупатора и краћим путем се приближили границама Трећег Рајха.
Треба нагласити да комунистичкој мегаломанији у то време није било равни. Тако је Титов идеолог Милован Ђилас у априлу 1944. године писао да су партизани до тада убили 300.000 немачких војника.
Наравно да су Енглези знали колико им Титови партизани стварно могу бити од помоћи, али су их подржавали као алиби за напуштање Михаиловића због Стаљина. На крају, морали су да ангажују чак и своју авијацију и исправљају оно што Тито није био у стању чиме су сами плаћали цех за своју подвалу са југословенским комунистима, тј. хрватским партизанима – како их је једно време називао Винстон Черчил.
Уместо да им користе – Титови комунисти су их много коштали, али све су морали да трпе, јер су Стаљину завештали Краљевину Југославију. Последње немачке снаге су се повлачиле тек када је Берлин био угрожен. Група Армија Ф није имала намере да евентуалном концентрацијом након извлачења из Југославије удари у леђа савезничким трупама које су опколиле Берлин. Заправо, још септембра 1944. године, преко Американаца су тражили да се прадају Дражи и његовим војницима. Одступали су плански из Југославије што прозвасмо неким ослобођењем Југославије, а борбену заштиту својих трупа, због савезничких бомбардовања или напада партизана: завршним операцијама за ослобођење Југославије.
У таквој замршеној игри, разуме се, многи се користе ради виших циљева и интереса. И сам Тито је позвао народ у масовну погибију да би се докопао власти. Међутим, насупрот тврдњама дванаестака – Петар се држао сасвим друкчије. Он није желео да шаље народ у масовну погибељност и у томе је суштинска разлика између њега и Тита.
Најпре се упорно одупирао све жешћим енглеским притисцима. Не желећи да изневери Стаљина, Черчил га је упорно притискао да смени владу др Божидара Пурића где је министар војни био ђенерал Михаиловић и да образује владу по вољи Титу, односно Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ-а) – владе КПЈ, конституисане после Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ-а) у Јајцу, 29. новембра 1943. године. Према публицисти и дугогодишњем истраживачу Пери Симићу који је нашао капитална документа, АВНОЈ није ни могало да заседа, јер није било кворума. Комунистима нису само мањкали делегати из Србије, који су по Симићевим речима бројали 24 од 53, већ из целе земље. Из Македоније и Санџака није дошао нико.
Тако се у граду босанских краљева десила нека врста афере Бодрум, прецизније Бресница, када је реч о српским делегатима – тј. дизање руку за рачун оних којих нема. Комунисти су израчунали да ако пођу за Босну почетком октобра 1943, до заседања ће моћи комотно да стигну, јер су рачунали да неће на путу имати великих проблема и да ће све равногорске одреде редом поразбијати. Испоставило се да је рачуница била лоша.
Уосталом, да су Западни савезници ишли резоном да Титов покрет заиста највише проблема задаје окупаторима могли су паралелно са Нормандијом извршили искрцавање у Југославији 1944. године и уз помоћ партизана лако саваладали окупатора и краћим путем се приближили границама Трећег Рајха.
Треба нагласити да комунистичкој мегаломанији у то време није било равни. Тако је Титов идеолог Милован Ђилас у априлу 1944. године писао да су партизани до тада убили 300.000 немачких војника.
Наравно да су Енглези знали колико им Титови партизани стварно могу бити од помоћи, али су их подржавали као алиби за напуштање Михаиловића због Стаљина. На крају, морали су да ангажују чак и своју авијацију и исправљају оно што Тито није био у стању чиме су сами плаћали цех за своју подвалу са југословенским комунистима, тј. хрватским партизанима – како их је једно време називао Винстон Черчил.
Уместо да им користе – Титови комунисти су их много коштали, али све су морали да трпе, јер су Стаљину завештали Краљевину Југославију. Последње немачке снаге су се повлачиле тек када је Берлин био угрожен. Група Армија Ф није имала намере да евентуалном концентрацијом након извлачења из Југославије удари у леђа савезничким трупама које су опколиле Берлин. Заправо, још септембра 1944. године, преко Американаца су тражили да се прадају Дражи и његовим војницима. Одступали су плански из Југославије што прозвасмо неким ослобођењем Југославије, а борбену заштиту својих трупа, због савезничких бомбардовања или напада партизана: завршним операцијама за ослобођење Југославије.
У таквој замршеној игри, разуме се, многи се користе ради виших циљева и интереса. И сам Тито је позвао народ у масовну погибију да би се докопао власти. Међутим, насупрот тврдњама дванаестака – Петар се држао сасвим друкчије. Он није желео да шаље народ у масовну погибељност и у томе је суштинска разлика између њега и Тита.
Најпре се упорно одупирао све жешћим енглеским притисцима. Не желећи да изневери Стаљина, Черчил га је упорно притискао да смени владу др Божидара Пурића где је министар војни био ђенерал Михаиловић и да образује владу по вољи Титу, односно Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ-а) – владе КПЈ, конституисане после Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ-а) у Јајцу, 29. новембра 1943. године. Према публицисти и дугогодишњем истраживачу Пери Симићу који је нашао капитална документа, АВНОЈ није ни могало да заседа, јер није било кворума. Комунистима нису само мањкали делегати из Србије, који су по Симићевим речима бројали 24 од 53, већ из целе земље. Из Македоније и Санџака није дошао нико.
Тако се у граду босанских краљева десила нека врста афере Бодрум, прецизније Бресница, када је реч о српским делегатима – тј. дизање руку за рачун оних којих нема. Комунисти су израчунали да ако пођу за Босну почетком октобра 1943, до заседања ће моћи комотно да стигну, јер су рачунали да неће на путу имати великих проблема и да ће све равногорске одреде редом поразбијати. Испоставило се да је рачуница била лоша.
ДИВЉИ ТИТОВ „ПАРЛАМЕНТ
Тако је делегација из
Јужне Србије пошла почетком октобра 1943. године са Првим јужноморавским партизанским
одредом као пратњом. Уз сталне борбе са четницима, у знатно окрњеном саставу,
одред некако стиже у Босну децембра исте године, да би престао да постоји на
Деветаку, када је упао у немачки обруч за време такозване шесте непријатељске
офанзиве или немачког подухвата „Лоптаста муња“. Уместо да су делагати из Јужне
Србије 29. новембра били у Дому културе, према дневнику партизана Душана
Божовића, на велики комунистички празник и историјски дан, они су се злопатили
у селу Бресница код Горњег Милановца са четницима који су их „зликовачки“
стално нападали. И тако нису стигли, али неко је уместо њих дизао руке када се
гласало. Далеко је било Титово Јајце. Када је реч о афери Бресница – надамо се
да ће историјска наука и по том питању дати своју реч. Јер, ради се о дивљем
Титовом Парламенту, чије се тековине и данас код нас спомињу, а негде чак и
славе.
Уз адекватне заставе, слике и милитарије, што у земљама, које су се отресле комунизма, попут Пољске, Словачке, Чешке, Мађарске… повлачи две па и више година друштвено-корисног рада, али са ограниченом слободом због пропагирања и величања тоталитарне идеологије.
На тим авојским тековинама постављени су темељи нашег друштва. Што је најстрашије, по тим авнојским законима, одсечено је више од 50.000 глава и одузето милион кућа, станова, локала и друге непокретне имовине само у Србији, док Субнор данас покушава да обори Закон о рехабилитацији и пише неке будуће Фочанске и Авнојске прописе.
Др Божидар Пурић, кога Тито назива „жилавим великосрбином“ није био наиван политичар, знао је да ће кола кренути низбрдо, па је 4. априла 1944. године послао ђенералу Михаиловићу телеграм следеће садржине. „Не верујте ништа чујете преко радија. Ако дође до било какве комбинације без вас, као министра за војску, краљ и ја сматрамо да наставите у отаџбини, пог геслом: „Краљ је заробљеник, живео краљ“.
И тако је и било. Реагујући на пуч изведен у Лондону, ђенерал Михаиловић цивилну власт у земљи преноси на Југословенску народну демократску заједниицу, коалицију политичких партија, нестраначних удружења и Равногорског покрета – политичког крила Југословенске војске у отаџбини, који је оформљен после народног Светосавског конгреса у селу Ба, јануара 1944. године.
Улогу шумске владе у отаџбини тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије на челу са др Стеваном Мољевићем, а улогу скупштине Централни национални комитет Краљевине Југославије. Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе.
Када су Енглези срушили легалну Југословенску владу др Пурића и за премијера поставили хрватског бана Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална Југословенска влада.
Дакле, оно што сви мисле да се десило 12. септембра, догодило се заправо 20. новембра 1945. године, када су признати резулати избора за Уставотворну скупштину.
Све дотле, Краљевина Југославија и краљевска војска су постојали. На крају крајева, влада која настала по жељи Енглеза – фузија комуниста и Шубашићевих људи, тј. влада ДФЈ, била је привремена, а настала је упркос томе што краљ Петар поништио и споразуим Тито-Шубашић и све споразуме које је Шубашић без његове сагласности потписао, чиме је прекршио уставна овлашћења, због чега је и смењен.
Дакле, ако све пажљивије погледамо добијамо следеће:
За поборнике легитимног рушења монархије, валидно је кад Шубашић смени ђенерала Михаиловића августа 1944, мада је то била само такозвана Привремена влада којом је управљао, водећи свих 7 ресора – на шта није имао права.
За исте је валидно и када краљ одржи говор 12. септембра 1944, са позивом четницима да пређу у партизане;
Али, није валидно када краљ јануара 1945. године смени и Шубашића и Тита у пакету. Штавише, то је толико неважно, да није ни вредно помена.
Најважније од свега јесте то да је Југословенска влада у отаџбини, на челу са др Стеваном Мољевићем имала већа овлашћења од краља и да је саопштила да краљ нема слободу деловања, те да је према томе његов проглас од 12. септембра неважећи. Тог месеца краљ се чак није ни огласио за свој рођендан, 6. септембра, што је сваке године чинио. А тог истог дана, на тражење прослављеног Титовог генерала и послератног министра Коче Поповића, Лесковац је сравњен са земљом од стране Англо-америчких бомбардера.
И чему онда повици неких на краља Петра и његову наводну издају. Овим се аутоматски даје покриће комунистичкој историографији и њиховим поборницима, који су једини начин да легализују партијску војску КПЈ видели у томе да је поред савезника њу наводно признао југословенски суверен.
Постоји ли макар један једини доказ да је краљ Петар издао? Не постоји. Они који су мислили да је Пурићева замисао о рокирању владе из Лондона у слободне планине и поштовање народне воље са Светосавског народног конгреса, прошла без консултације са краљем – у великој су заблуди. На крају, краљ је одбио да именује намесништво које би било по вољи Титу, све док му није запрећемо прогонством из Енглеске. И тиме су се служили!
У међувремену, у интерегнуму, комунисти су стигли да почине такве прекршаје да је мало демократских судова на свету да све то испитају. А све ће се испитати и истражити.
Уз адекватне заставе, слике и милитарије, што у земљама, које су се отресле комунизма, попут Пољске, Словачке, Чешке, Мађарске… повлачи две па и више година друштвено-корисног рада, али са ограниченом слободом због пропагирања и величања тоталитарне идеологије.
На тим авојским тековинама постављени су темељи нашег друштва. Што је најстрашије, по тим авнојским законима, одсечено је више од 50.000 глава и одузето милион кућа, станова, локала и друге непокретне имовине само у Србији, док Субнор данас покушава да обори Закон о рехабилитацији и пише неке будуће Фочанске и Авнојске прописе.
Др Божидар Пурић, кога Тито назива „жилавим великосрбином“ није био наиван политичар, знао је да ће кола кренути низбрдо, па је 4. априла 1944. године послао ђенералу Михаиловићу телеграм следеће садржине. „Не верујте ништа чујете преко радија. Ако дође до било какве комбинације без вас, као министра за војску, краљ и ја сматрамо да наставите у отаџбини, пог геслом: „Краљ је заробљеник, живео краљ“.
И тако је и било. Реагујући на пуч изведен у Лондону, ђенерал Михаиловић цивилну власт у земљи преноси на Југословенску народну демократску заједниицу, коалицију политичких партија, нестраначних удружења и Равногорског покрета – политичког крила Југословенске војске у отаџбини, који је оформљен после народног Светосавског конгреса у селу Ба, јануара 1944. године.
Улогу шумске владе у отаџбини тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије на челу са др Стеваном Мољевићем, а улогу скупштине Централни национални комитет Краљевине Југославије. Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе.
Када су Енглези срушили легалну Југословенску владу др Пурића и за премијера поставили хрватског бана Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална Југословенска влада.
Дакле, оно што сви мисле да се десило 12. септембра, догодило се заправо 20. новембра 1945. године, када су признати резулати избора за Уставотворну скупштину.
Све дотле, Краљевина Југославија и краљевска војска су постојали. На крају крајева, влада која настала по жељи Енглеза – фузија комуниста и Шубашићевих људи, тј. влада ДФЈ, била је привремена, а настала је упркос томе што краљ Петар поништио и споразуим Тито-Шубашић и све споразуме које је Шубашић без његове сагласности потписао, чиме је прекршио уставна овлашћења, због чега је и смењен.
Дакле, ако све пажљивије погледамо добијамо следеће:
За поборнике легитимног рушења монархије, валидно је кад Шубашић смени ђенерала Михаиловића августа 1944, мада је то била само такозвана Привремена влада којом је управљао, водећи свих 7 ресора – на шта није имао права.
За исте је валидно и када краљ одржи говор 12. септембра 1944, са позивом четницима да пређу у партизане;
Али, није валидно када краљ јануара 1945. године смени и Шубашића и Тита у пакету. Штавише, то је толико неважно, да није ни вредно помена.
Најважније од свега јесте то да је Југословенска влада у отаџбини, на челу са др Стеваном Мољевићем имала већа овлашћења од краља и да је саопштила да краљ нема слободу деловања, те да је према томе његов проглас од 12. септембра неважећи. Тог месеца краљ се чак није ни огласио за свој рођендан, 6. септембра, што је сваке године чинио. А тог истог дана, на тражење прослављеног Титовог генерала и послератног министра Коче Поповића, Лесковац је сравњен са земљом од стране Англо-америчких бомбардера.
И чему онда повици неких на краља Петра и његову наводну издају. Овим се аутоматски даје покриће комунистичкој историографији и њиховим поборницима, који су једини начин да легализују партијску војску КПЈ видели у томе да је поред савезника њу наводно признао југословенски суверен.
Постоји ли макар један једини доказ да је краљ Петар издао? Не постоји. Они који су мислили да је Пурићева замисао о рокирању владе из Лондона у слободне планине и поштовање народне воље са Светосавског народног конгреса, прошла без консултације са краљем – у великој су заблуди. На крају, краљ је одбио да именује намесништво које би било по вољи Титу, све док му није запрећемо прогонством из Енглеске. И тиме су се служили!
У међувремену, у интерегнуму, комунисти су стигли да почине такве прекршаје да је мало демократских судова на свету да све то испитају. А све ће се испитати и истражити.
СРБИ ПЛАЋАЈУ ТУЂЕ РАЧУНЕ
Краљ Петар није никада могао да опрости што се
није могао супростављати Черчилу иза кога је за свог Тита стајао Стаљин. Тито
је искористио Стаљина да би касније због отпора према свом ратном заштитнику и
државопоклонитељу увео комунистичку Југославију у НАТО пакт, док се ми данас,
на темељима неке лабаве либерално-социјалне демократије снебивамо да ли да
приступимо Западној алијанси или не.
Петар је умро врло млад. Емиграција му је опростила. А ми?
Краљу Петру Другом Карађорђевићу место је где и припада – међу свој народ, који га с нестрпљењем очекује. Дошао је народном вољом на престо. А монархији је место у Србији, јер заправо она из ње никада није отишла. Она је прогнана вољом моћника који нису презали у својој борби за влашћу да газе и устав и закон, па чак и Атланску повељу. Краљ Петар није издао. То су учинили други, моћни и јачи за неке своје рачуне које су правили без крчмара. И зато ми данас плаћамо те рачуне.
Петар је умро врло млад. Емиграција му је опростила. А ми?
Краљу Петру Другом Карађорђевићу место је где и припада – међу свој народ, који га с нестрпљењем очекује. Дошао је народном вољом на престо. А монархији је место у Србији, јер заправо она из ње никада није отишла. Она је прогнана вољом моћника који нису презали у својој борби за влашћу да газе и устав и закон, па чак и Атланску повељу. Краљ Петар није издао. То су учинили други, моћни и јачи за неке своје рачуне које су правили без крчмара. И зато ми данас плаћамо те рачуне.
Аутор - Александар Динчић
Пријавите се на:
Постови (Atom)