Илија Трифуновић Бирчанин, четинички војвода

Илија Трифуновић-Бирчанин (Топола, 20. јул 1887 — Сплит, 3. фебруар 1943) је био српски четник и четнички војвода из времена Борбе за Македонију 1902-1912. у Првом светском рату и у Другом светском рату

Следећи пример национално одушевљене омладине у Србији са почетка 20. века Трифуновић се уписује у четнике и одлази у Стару Србију. Већ 1906. године примљен је као штабни четник у чету војводе Петка Илића, и четовао по Скопској црној гори као комита, а затим са војводом Вуком у Кумановском крају и тамо је остао до Балканских ратова (1912/13). Од 1911. командовао је својом четом.^[1] Учествовао је у борби код Шумате Трнице 1912.

Учествовао је у оба Балканска рата, као и у Првом светском рату под командом Војводе Вука. и ујесен 1916. У жестоким борбама на Сивој Стени тешко је рањен у руку, која је након погоршања морала бити ампутирана. На Сивој Стени је живот изубио Војвода Вук па је одлуком четника Трифуновић добио војводско достојанство.^[2]

Међуратна делатност

У периоду између два рата, војвода Бирчанин је вршио важне улоге у четничкој организацији. Председник четничког удружења Српска народна одбрана (СНО) постао је 1932. Био је изабран за великога челника Орјуне.


Учествовао је у организовању и извођењу пуча од 27. марта 1941.^[3]

Други светски рат

После Априлског рата избегао је у село Липово код Колашина. У септембру 1941. долази у Сплит. Тада око њега почињу да се скупљају истакнути националисти из Сплита и околних градова. Прихватио је четнички покрет Драже Михаиловића.

У марту 1942. добија писмено овлашћење од Драже Михаиловића да може да води војне и политичке акције у Далмацији и Херцеговини и притом је Илију Бирчанина поставио за команданта области Далмације, Лике, Кордуна и Приморја.

Војвода Бирчанин је преко својих пријатеља и чланова Народне Одбране организовао центре отпора у Словенији. Први пут се састао са Дражом Михаиловићем у мају 1942. у селу Пустопољу код Гацка у Херцеговини.

У Пустопољу су донети важни закључци за будућу акцију и одређена су права и дужности свих команданата. Том приликом најважнији предмет разговора је био план како да се четничке снаге домогну јадранских обала и прилаза мору, да би се у датом тренутку створили мостобрани за искрцавање савезничких трупа. Извођење овог плана било је поверено војводи Бирчанину. О томе је извештена и влада и савезници.

Након тога, једна подморница на Корчули донела је за војводу Бирчанина радио-станицу, технички материјал и новчана средства. Војвода Бирчанин је извођење ове мисије поверио војводи Момчилу Ђујићу. Тада је унапредио генерала Михаиловића у чин четничког надвојводе.

Италијани су 23. јуна уз помоћ Илије Трифуновића-Бирчанина, основали прве јединице Добровољачке антикомунистичке милиције, посвећених уништењу комунизма и под котролом Италијана^[4].

Михаиловић је том приликом предао листу од 25 официра ЈВуО које је стари Бирчанин прогласио четничким војводама. Након његове смрти то право је припало једино Дражи Михаиловићу, као министру војном. Тиме је покушано да се не угаси традиција војводства у Србији.

На почетку свог деловања у Далмацији, војвода Бирчанин је формирао прве групе младих Хрвата који су били југословенски оријентисани, а највећим делом су у те групе улазили студенти и радници. Њима је прикључио младе борце из Шибеника и осталих оближњих места на мору.

На тај начин је формирали су одред који се звао „Одред Војводе Бирчанина“, и Сплитско-Шибеничка бригада.

Тешко се разболео у Сплиту. Пред крај живота је унапредио још неке официре ЈВуО у чин четничког војводе.

Умро је у Сплиту 3. фебруара 1943.

Посмртно је одликован од генерала Михаиловића и Лондонске владе Карађорђевом звездом са мачевима III реда.