Косово и Метохија

Суза у оку сија, поглед се губи у даљини. Срце хоће да искочи, заробљена дедовина. Желиш, не дају... Стојиш на граници нога би да крене али минско поље је испред тебе, зли погледи свуда. Једном речју туга. Сузе лију низ образе секу као оштрица мача.

И како даље ? Ко њима даје право да узму оно што је моје, твоје, наше ? И док се сви питамо и док нас муче исте муке, они су већ део нас отели. Отцепили су оно највредније наше благо, КОСОВО !

На том светом месту леже наши преци, наша покољења, понос ! Населила се гамад, ушли су у наше домове и тешко их је истребити. И док размишљам и гледам у непознато у даљини видим кроз маглу непознати лик прилази. Из даљине сија кокарда, осмехнем се и помислим НАШ! Седе крај мене и насмеја се и рече : "Полако наше време долази. "

Улива наду, зар не? Али, тешко је и постаје све теже. Морамо сви заједно да устанемо и заједничким кораком осетимо ту земљу, тај ваздух, то сунце.

..... Идемо даље, то је све што чујем последњих дана или заборави на прошлост гледај сутра. Како да заборавим оно што су нам урадили и што још увек раде? Не дозвољавам да ми створе идиличну слику јер реалност руши све.

Чему живот учи ме ? И питам се када ће све ово да прође. Живим за то да видим те савршене дане. Колико год да боли испливаћемо са дна. Не дамо се. Живот је један и треба га искористити.

Ало тргни се човече или они или ми ! Док путујем кроз прозор воза посматрам околини не видим крај срце назада вуче. Колико је само лепа.

Не смемо посустати, борба траје она је вечна. Косово је живо док су јој деца верна .

Оно је срце Србије. А Србија не живи без тог откуцаја.

Рањива је.