Свежа и црна ноћ покривала је тешким и здравим сном хајдучка тела. Дубоко су спавали поред ритмичке лупе воденичког камена и пада воде. Из пепела им је блага топлота још покривала лице и руке.
Један је другог будио за одмену на стражу. Около је био мир.
То је спавала чета војводе Глигора, који је одвојио од Рајковића и пошао да са децом проведе празник, Васкрс. Пред Небреговом зауставио се и изабрао малу воденицу испод Мукоса.
Пред улазом у воденицу још хладнији јутарњи зраци падали су на последњег ноћног стражара и сељака, који је дошао из Небрегова, осврћући се за собом у провидну маглу.
Исти пут до воденице прешао је поново у подне. Донео је четницима бријач, пешкир и сапуне.
Цео дан је трајало удешавање са масним шалама и подсмехом. Чисти, опрани и избријани пушили су и смејали се до пада друге ноћи у воденици. За све време воденичар је обилазио и стражарчио около по шуми.
Само се четник Наум Марковић није смејао од срца. Мутила му је мир неодређена слутња.
Други по реду он је био на стражи. Другови су ућутали у воденици и савили се крај ватре на спавање. Ноћ није била тиха као прошла. Са свих страна долазио је узнемирен лавеж сеоских паса. Наслонио је уво на земљу и чуо је да није мирна. Учинило му се да се и гране размичу. Устао је да све то јави.
„Дур, бре.“
Турчин је стајао пред њиме.
Из потока сенуо је пушчани пламен. Наум је грчевито стегао пушку и заклон пред собом од воденичких врата.
Навикли да буде опасности, четници су били одмах спремни, са оружјем. По воденичном крову и зидовима ударао је челични град све снажније.
Ватру су угушили пепелом да избришу своје сенке и у тами Глигор се први појавио на вратима. Стрељан са свих страна прејурио је преко јаза и недирнут зауставио се на дну јаруге. У непрекидном ланцу, један за другим, четници су стизали до војводе.
Чули су за собом јаук и пад у воду. Учинило им се да је тај неприродни глас био Наумов.
„Ајде, момчиња!“
Оштрим шапатом повео их је Глигор. Ватрени низ их је гонио. У зору тек ишчупали су се из пламених канџи потере.
На врху Мукоса у провидној зори Глигор је пребројавао четнике.
„Камо го Илија и Наум?“
Око подне ситао је Илија Јовановић. Изашао је последњи из воденице. Прекинула се била нит која је чету везивала. У тами, коју је само ватра барута расветљавала, засенут, збуњен, залутао је. Сударио се са аскерима. Пушчани пламен му је само власи спржио. Спасао се. Бежао је кроз њиве гоњен и тек је заклоњен иза једног камена сакрио свој траг. Чим су се видела прва дрва и оштри врхови планински пошао је и он за Мукос, хајдучко збориште.
Наум се није вратио.
Јутро празничко дуго чекано и спремано осветлило је преплашено Небрегово. Одјеци борбе преливали су ужасом целу ноћ као лавина село. Између затворених кућа по каљавом путу вукли су Турци мртво тело комитско. Јауци су испунили мирни ваздух пролетњи без звона. У гомилама аскери су терали сељаке ударцима кундака и камџија, да познаду у лешу умазаном блатом и крвљу Глигора војводу.
Једна млада жена са широко отвореним очима, бледа и мирна пратила је грозни спровод кроз цело село. Није имала снаге да се склони. Кад су одлазили са ужасним посвкама и досадом још једина она на празном путу једнако је гледала у разбијено, онакажено тело – свога мужа Наума.
За спас села ћутала је до краја и још дуго корачала је, али све спорије за поворком која се губила ка прилепском пољу.
Преузето са Србско царство
Један је другог будио за одмену на стражу. Около је био мир.
 |
| Небрегово |
Пред улазом у воденицу још хладнији јутарњи зраци падали су на последњег ноћног стражара и сељака, који је дошао из Небрегова, осврћући се за собом у провидну маглу.
Исти пут до воденице прешао је поново у подне. Донео је четницима бријач, пешкир и сапуне.
Цео дан је трајало удешавање са масним шалама и подсмехом. Чисти, опрани и избријани пушили су и смејали се до пада друге ноћи у воденици. За све време воденичар је обилазио и стражарчио около по шуми.
Само се четник Наум Марковић није смејао од срца. Мутила му је мир неодређена слутња.
Други по реду он је био на стражи. Другови су ућутали у воденици и савили се крај ватре на спавање. Ноћ није била тиха као прошла. Са свих страна долазио је узнемирен лавеж сеоских паса. Наслонио је уво на земљу и чуо је да није мирна. Учинило му се да се и гране размичу. Устао је да све то јави.
„Дур, бре.“
Турчин је стајао пред њиме.
Из потока сенуо је пушчани пламен. Наум је грчевито стегао пушку и заклон пред собом од воденичких врата.
Навикли да буде опасности, четници су били одмах спремни, са оружјем. По воденичном крову и зидовима ударао је челични град све снажније.
 |
| војвода Глигор Соколовић |
Чули су за собом јаук и пад у воду. Учинило им се да је тај неприродни глас био Наумов.
„Ајде, момчиња!“
Оштрим шапатом повео их је Глигор. Ватрени низ их је гонио. У зору тек ишчупали су се из пламених канџи потере.
На врху Мукоса у провидној зори Глигор је пребројавао четнике.
„Камо го Илија и Наум?“
Око подне ситао је Илија Јовановић. Изашао је последњи из воденице. Прекинула се била нит која је чету везивала. У тами, коју је само ватра барута расветљавала, засенут, збуњен, залутао је. Сударио се са аскерима. Пушчани пламен му је само власи спржио. Спасао се. Бежао је кроз њиве гоњен и тек је заклоњен иза једног камена сакрио свој траг. Чим су се видела прва дрва и оштри врхови планински пошао је и он за Мукос, хајдучко збориште.
Наум се није вратио.
Јутро празничко дуго чекано и спремано осветлило је преплашено Небрегово. Одјеци борбе преливали су ужасом целу ноћ као лавина село. Између затворених кућа по каљавом путу вукли су Турци мртво тело комитско. Јауци су испунили мирни ваздух пролетњи без звона. У гомилама аскери су терали сељаке ударцима кундака и камџија, да познаду у лешу умазаном блатом и крвљу Глигора војводу.
Једна млада жена са широко отвореним очима, бледа и мирна пратила је грозни спровод кроз цело село. Није имала снаге да се склони. Кад су одлазили са ужасним посвкама и досадом још једина она на празном путу једнако је гледала у разбијено, онакажено тело – свога мужа Наума.
За спас села ћутала је до краја и још дуго корачала је, али све спорије за поворком која се губила ка прилепском пољу.
Преузето са Србско царство
Нема коментара:
Постави коментар