Увод у предговор
Историја личности неизмерно је сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су обично резултанта стваралачких сила личности које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делају из њега и њиме. Зато је несравњено теже писати историју човека, ма ког човека, него историју догађаја. Многи историчари пишу историју слажући догађај на догађај, као циглу на циглу. И добија се грађевина мртва и пуста, у којој се не виде оне духовне силе које кроз грађевинаре историје стварају историју. Међутим, историја рода људског, на крају свих крајева, није друго до живот људских бића која сачињавају род људски. Тако и историја ма које људске личности није друго до живот те личности. А живот у страховитој сложености и замршености својој захвата и обухвата безброј невидљивих стваралачких сила, које тајанствено и загонетно уткивају себе у сва ткива човечијег видљивог и невидљивог доживљавања себе као људског бића, као људске личности. Дела човекова су само плод на дрвету његове личности, плод чија се тајна скрива у невидљивом психофизичком корењу, којим је човекова личност тајанствено повезана са свима видљивим и невидљивим световима.
У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило - није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом - легенда је, мит је, измишљотина је.
Добровољни робови овог рационалистичко-позитивистичког мерила историчности, разни Штрауси, Ренани, Шлајермахери, Древси, Фојербаси, Харнаци, Маркси, и њихови многобројни некритични трабанти, толико су унаказили најглавније личности људске историје, да их је тешко и скоро немогуће препознати. Мерен њиховим мерилом - какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре рационалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек. Међутим и Христос и Његово дело у историји рода људског може се логички објаснити једино тиме што је Он Богочовек, а не само човек, па макар и најмудрији и најгенијалнији и најбољи и најсавршеннји и најмоћнији и најправеднији и најидеалнији човек.
To што историчари рационалистичко-позитивистичког типа чине са Христом, чине и са христоносцима. Класичан пример тога код нас јесте случај Светога Саве, тог најсавршенијег христоносца у историји српскога рода. Читајући радове ових историчара о Светоме Сави, ви обично наилазите на мртву схему Светога Саве, али не и на објашњење тајне његове свете личности. У њих нема ни трага од објашњења које су то стваралачке силе преобразиле кнежевића Растка у светитеља Саву и начиниле га бесмртним владарем српскога народа. Они величају Светога Саву и као просветитеља и као архијереја и као државника и као родољуба и као књижевника и као богослова, али систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом. Иако су им Доментијан и Теодосије главни извори о Светом Сави, јер других уствари и нема, они, робови свога рационалистичко-позитивистичког критеријума, узимају од њих само оно што може да стане у оквире тога критеријума, а све остало што говори о Господу Христу и Његовим свестваралачким и свепреображајним силама у личности и раду Светога Саве, они називају - легендом, фанатизмом, легендарним причањем, легендарном сценом, светлом легендом, легендом средњевековном.
Тако радећи, скоро сви наши историчари, на челу са Станојем Станојевићем, Андром Гавриловићем, Милошем Црњанским, дају нам мртву схему личности и рада Светога Саве. У самој ствари код њих и нема Светога Саве, јер се њима хоће Растко и Сава, само без Христа. А Свети Сава без Господа Христа, то је најувредљивија бесмислица српске историјске науке. Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку. Без Христа, Растко би заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа,
У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. To je и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. To je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава уствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за - Господа Христа. Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ - да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.
Али тиме су они баш и унаказили Светога Саву. Зато њихов Свети Сава и не личи на историјског Светог Саву, на тог јединственог и ненадмашног, светог и бесмртног владара српског народа и српске историје, који и данас, као и до данас, влада савестима и душама свих правих Срба, ма где они били. А оригинални лик историског Светог Саве, сав вечножив, христолик и христоносан, у свој пуноћи своје чудесне и чудотворне историске стварности и непосредности, налази се код његових првобитних животописаца: Доментијана и Теодосија. Они нам казују главну тајну личности Светога Саве и откривају оне духовне стваралачке силе које су од Растка начиниле Светога Саву. Они нам верно приказују и убедљиво показују како се Растко упражњавањем светих еванђелских врлина преобразио у светог христоносца и богоносца Саву. Верни физичким и духовним чињеницама, они нам као непосредни и веродостојни сведоци еванђелски савесно снимају и приказују сав духовни развој Светога Саве, од првобитних зачетака до потпуне зрелости. Зато се ја у овом свом раду о Светоме Сави у свему главноме и ослањам на њих.
Историчари рационалистичко-позитивистичког типа хоће све да објасне човеком и по човеку, увек под свесном или несвесном наркозом старог софистичког критеријума: "човек је мера свих бића и ствари", - критеријума који је кроз ренесанс постао главни критеријум европског хуманизма, како философског тако и религиозног и научног и уметничког и етичког и социјалног и политичког. Робујући том критеријуму, ови историчари одбацују учешће свега надрационалног, надприродног, божанског у историји рода људског уопште и у животу сваког човеса посебно. Међутим живот, у свима безбројним нијансама својим, није друго до непрекидно преливање надприродног у природно и природног у надприродно, небеског у земаљско и земаљског у небеско. Узмите само ово: колико је потребно неба и свега небеског за клијање, рашћење и сазревање једне травчице на земљи, а камоли за живот човека и рода људског уопште! За рашћење и бескрајно усавршавање душе људске потребно је не само небо и небеса над небесима, већ сав Бог са свима Својим божанским савршенствима. Зато је сав Бог и постао човек, и јавио се у нашем човечанском свету као Богочовек Христос, и занавек остао са нама и међу нама у светој Цркви Својој.
Силом неодољиве и очигледне историске стварности Својих Богочовечанских истина, закона и сила у земаљском свету, Богочовек је променио све вредности и сва мерила људска. И од Њега, и због Њега, важи нови критеријум у свету човечанском, критеријум непогрешив и свеистинит: Богочовек је мера свих бића и ствари. - До Богочовека Христа могао је и важити критеријум: "човек је мера свих бића и ствари"; од Њега, свекритеријум постаје неостарива и свеистинита истина: Богочовек је мера свих бића и ствари. - Ето, у томе је сва разлика између хришћанског и дохришћанског, нехришћанског и ванхришћанског света.
Примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, историчари рационалистичко-позитивистичко-хуманистичког типа одричу у Светоме Сави све што је богочовечанско, зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? а шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? - Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно. А Еванђеље, а Дела Светих Апостола су образац хришћанске историје, првоисторије; у њима је све божанско човечански реално, и све небеско земаљски стварно.
Од појаве Богочовека Христа у нашем земаљском свету дароване су роду људском све божанске, небеске силе за његов богочовечански живот на овом парчету неба што се земља зове. Те божанске силе ступиле су у дејство са Господом Христом и делају све до данас на безбројне начине, тајанствено и чудесно и преображајно и спасоносно. Оне су нарочито моћне и свемоћне у личностима светих Божјих људи, као што су свети апостоли, свети мученици, свети оци, и сви свети исповедници имена Христова. Међу такве у српском роду спада на првом месту Свети Сава. У њему су богочовечанске стваралачке силе Христове дошле до свог најсавршенијег израза у роду нашем. Зато је личност његова и најтајанственија и најмоћнија и најсавршенија међу Србима свих векова. Стога моја грешна и мутава душа са побожним страхом и молитвеним трепетом приступа овоме раду о Светоме Сави, имајући једну једину свесрдну жељу: да верно прикаже у главним потезима личност, живот и рад највећег христоносца и богоносца рода српског, и најсветијег и највидовитијег челника српских душа и српских савести и у овом и у оном свету.
Предговор
Живот се увек прелива изнад свих људских речи и појмова: по нешто од живота уђе у људске појмове и речи, али већи део остане покривен и сакривен неком бескрајном тајанственошћу божанском. И разум људски захвати и схвати нешто-нешто од живота, док многе бескрајности живота остају изнад разума људског, неухватљиве и несхватљиве за њега.
To важи за живот, и тајну живота уопште; утолико пре, и несравњено више, то важи за свети живот. Сам по себи живот је својом суштином од Бога; а свети живот је сав од Бога, сав - од врха до дна, од почетка до краја. Но божанско се може схватити само божанским: божанским разумом оно што је божанско, Богом оно што је од Бога. Зато свети апостол благовести: Ми примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам је Христом даровано од Бога (ср. 1 Кор. 2, 12). Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1 Кор. 2, 16).
To je разлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих. Јер у њима је све од Бога. Светитељи су тиме светитељи што су помоћу богољубља свим бићем својим везани за Једино-Светог - Тросунчаног Бога и Господа: душа им сва извире из Бога, тако и ум и разум, тако и воља и савест, тако и сила и снага, тако сав живот. Они нису своји већ Божији: свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом, свом вољом својом, они припадају Богу. Они су своји себи само Богом; јер уколико су Божји, утолико су своји. Вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем и осталим врлинама еванђелским они преносе себе у Бога, и у Њему их божанска благодат прерађује, преображава, очишћује, освећује, охристовљује, обожује, и они постају "учесници у Божјој природи" (2 Птр. 1, 4). Тојест: "свети у свему живљењу" (1 Птр. 1, 15). Они мисле Богом, осећају Богом, воле Богом, хоће Богом, делају Богом, живе Богом. Иако телом на земљи, њихово је "живљење на небесима" (Флб. 3, 20), њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" (Кол. 3, 3). Отуда божанске, бесмртне, свепобедне, чудотворне силе у њима: у њиховим мислима, делима, речима. Отуда они: све могу у Христу Исусу, који им моћи даје (Флб. 4, 13). Стога се њихове свете, чудесне и чудотворне личности не могу разумети чулним разумом, нити дела њихова, већ једино разумом охристовљеним, облагодаћеним, освећеним, одуховљеним, духовним: у коме је Дух Свети жива, стваралачка, мислећа сила, осећајућа сила, умујућа сила, освећујућа сила, Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од Једнога" (Јевр. 2, 11). Само Духовођени ум људски способан је да залази и рони у света и страшна тајанства Божја, "у дубине Божје" (1 Кор. 2, 10). A y светитељима су највеће дубине Божје. Само ум, очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино-Чистог. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свима тварима Божјим.
Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Богу, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је свесавршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол. 1, 15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистија срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме. Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште, a o Светог Саву посебно. Јер чим људи чулнога разума покушају да објасне његову чудесну делатност, они се саблазне о њега, и унаказе га, и онакараде. A то стога, што највећег српског богоносца хоће да објасне без Бога, и највећег српског христоносца да објасне без Христа, и највећег српског чудотворца да објасне без Господа који чудотвори кроз њега.
На овакве мисли побуђује нас даровити животописац Светога Саве, хилендарски монах Теодосије, а преко њега мудри ученик Светога Саве, хилендарски јеромонах Доментијан. Монах Теодосије приступа писању Житија Светога Саве са таким страхопоштовањем и молитвеном узнемиреношћу као да приступа писању Светог Еванђеља. Уствари, он и приступа томе посредно, јер пише, и описује један живот који је скроз наскроз еванђелски. У том светом животу божанско и човечанско се непрестано проткивају, мешају, сједињују. Све човечанско се неосетно прелива и разлива у божанско; и обратно. Ту је све човечанско божански чудесно и дивно; а све божанско-човечански стварно и опипљиво. Као и све у Богочовековом Светом Еванђељу. Истинољубиви монах Теодосије сав je y неком усплахиреном муцању, јер заиста његова људска реч не може ни приближно достојно да изрази "оно што је стварно било"; њему је болно и тешко што мора да наглашава како он излаже "не нешто измишљено, него сушту истину". Ко је од Истине, осетиће истинитост његових искрених речи; ко је против Истине, Истина му неће наметнути себе силом, већ ће се тихо са небеском сетом повући од њега и уздисајно дошапнути небу: оглувео је од гордости и греха.
Сам дирљиви Теодосијев Увод у Живот Светога Саве то јасно потврђује:
"Ништавна разума, и немајући ништа у убогом дому ума свог, да бих вашем достојанству предложио достојну трпезу, пуну речи анђеоске хране, ја вас присне слуге богатог Владике и Бога, о оци, молим да Га молите: да ми из Својих неисцрпних ризница да реч која изобилује разумом, и језик јасан; a пре свега зрак светлости, да бих, очистивши њиме мрак душе и ума, могао ревносно испричати врлине живота свеблаженог Саве који је просијао у народу нашем. He иштем да га похвалим, јер је похвала праведнику од Господа, него иштем користи од њега и себи и другима. Јер када стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, утолико је то сада, последњем и лењивом нараштају нашем, у коме се већ приближава крај и мало је спасаваних, не само потребно него и веома пожељно да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се - гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се високо дижу, и видећи како и колико изостајемо иза њих - постидели и савешћу себе осудили због лењости која је у нама те да бисмо се, поучавани од њих као останом потстицани, покренули макар и најмање ка врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше ка исправљењу живота.
"Тога ради и ја, покоривши се вашој отачаској заповести, предлажем повест о животу сада слављеног свеблаженог Саве, који се постио у Светој Гори Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски. He пo причању само, састављао сам ово житије, него и по часним ученицима његовим, који са њим беху сапосници и у странствовањима сапутници и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише стаду његовом написмено житије његово као пребогату ризницу, да би и други имали општење са блаженим оцем њиховим. He нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи. Но, молитвама његовим призивајући у помоћ Бога ја, по својим моћима, почињем повест о великом Сави оданде одакле треба: према корену потребно је тражити и младицу, и грозд ћемо наћи и узабрати не са трња него са лозе."
У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило - није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом - легенда је, мит је, измишљотина је.
Добровољни робови овог рационалистичко-позитивистичког мерила историчности, разни Штрауси, Ренани, Шлајермахери, Древси, Фојербаси, Харнаци, Маркси, и њихови многобројни некритични трабанти, толико су унаказили најглавније личности људске историје, да их је тешко и скоро немогуће препознати. Мерен њиховим мерилом - какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре рационалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек. Међутим и Христос и Његово дело у историји рода људског може се логички објаснити једино тиме што је Он Богочовек, а не само човек, па макар и најмудрији и најгенијалнији и најбољи и најсавршеннји и најмоћнији и најправеднији и најидеалнији човек.
To што историчари рационалистичко-позитивистичког типа чине са Христом, чине и са христоносцима. Класичан пример тога код нас јесте случај Светога Саве, тог најсавршенијег христоносца у историји српскога рода. Читајући радове ових историчара о Светоме Сави, ви обично наилазите на мртву схему Светога Саве, али не и на објашњење тајне његове свете личности. У њих нема ни трага од објашњења које су то стваралачке силе преобразиле кнежевића Растка у светитеља Саву и начиниле га бесмртним владарем српскога народа. Они величају Светога Саву и као просветитеља и као архијереја и као државника и као родољуба и као књижевника и као богослова, али систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом. Иако су им Доментијан и Теодосије главни извори о Светом Сави, јер других уствари и нема, они, робови свога рационалистичко-позитивистичког критеријума, узимају од њих само оно што може да стане у оквире тога критеријума, а све остало што говори о Господу Христу и Његовим свестваралачким и свепреображајним силама у личности и раду Светога Саве, они називају - легендом, фанатизмом, легендарним причањем, легендарном сценом, светлом легендом, легендом средњевековном.
Тако радећи, скоро сви наши историчари, на челу са Станојем Станојевићем, Андром Гавриловићем, Милошем Црњанским, дају нам мртву схему личности и рада Светога Саве. У самој ствари код њих и нема Светога Саве, јер се њима хоће Растко и Сава, само без Христа. А Свети Сава без Господа Христа, то је најувредљивија бесмислица српске историјске науке. Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку. Без Христа, Растко би заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа,
У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. To je и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. To je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава уствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за - Господа Христа. Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ - да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.
Али тиме су они баш и унаказили Светога Саву. Зато њихов Свети Сава и не личи на историјског Светог Саву, на тог јединственог и ненадмашног, светог и бесмртног владара српског народа и српске историје, који и данас, као и до данас, влада савестима и душама свих правих Срба, ма где они били. А оригинални лик историског Светог Саве, сав вечножив, христолик и христоносан, у свој пуноћи своје чудесне и чудотворне историске стварности и непосредности, налази се код његових првобитних животописаца: Доментијана и Теодосија. Они нам казују главну тајну личности Светога Саве и откривају оне духовне стваралачке силе које су од Растка начиниле Светога Саву. Они нам верно приказују и убедљиво показују како се Растко упражњавањем светих еванђелских врлина преобразио у светог христоносца и богоносца Саву. Верни физичким и духовним чињеницама, они нам као непосредни и веродостојни сведоци еванђелски савесно снимају и приказују сав духовни развој Светога Саве, од првобитних зачетака до потпуне зрелости. Зато се ја у овом свом раду о Светоме Сави у свему главноме и ослањам на њих.
Историчари рационалистичко-позитивистичког типа хоће све да објасне човеком и по човеку, увек под свесном или несвесном наркозом старог софистичког критеријума: "човек је мера свих бића и ствари", - критеријума који је кроз ренесанс постао главни критеријум европског хуманизма, како философског тако и религиозног и научног и уметничког и етичког и социјалног и политичког. Робујући том критеријуму, ови историчари одбацују учешће свега надрационалног, надприродног, божанског у историји рода људског уопште и у животу сваког човеса посебно. Међутим живот, у свима безбројним нијансама својим, није друго до непрекидно преливање надприродног у природно и природног у надприродно, небеског у земаљско и земаљског у небеско. Узмите само ово: колико је потребно неба и свега небеског за клијање, рашћење и сазревање једне травчице на земљи, а камоли за живот човека и рода људског уопште! За рашћење и бескрајно усавршавање душе људске потребно је не само небо и небеса над небесима, већ сав Бог са свима Својим божанским савршенствима. Зато је сав Бог и постао човек, и јавио се у нашем човечанском свету као Богочовек Христос, и занавек остао са нама и међу нама у светој Цркви Својој.
Силом неодољиве и очигледне историске стварности Својих Богочовечанских истина, закона и сила у земаљском свету, Богочовек је променио све вредности и сва мерила људска. И од Њега, и због Њега, важи нови критеријум у свету човечанском, критеријум непогрешив и свеистинит: Богочовек је мера свих бића и ствари. - До Богочовека Христа могао је и важити критеријум: "човек је мера свих бића и ствари"; од Њега, свекритеријум постаје неостарива и свеистинита истина: Богочовек је мера свих бића и ствари. - Ето, у томе је сва разлика између хришћанског и дохришћанског, нехришћанског и ванхришћанског света.
Примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, историчари рационалистичко-позитивистичко-хуманистичког типа одричу у Светоме Сави све што је богочовечанско, зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? а шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? - Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно. А Еванђеље, а Дела Светих Апостола су образац хришћанске историје, првоисторије; у њима је све божанско човечански реално, и све небеско земаљски стварно.
Од појаве Богочовека Христа у нашем земаљском свету дароване су роду људском све божанске, небеске силе за његов богочовечански живот на овом парчету неба што се земља зове. Те божанске силе ступиле су у дејство са Господом Христом и делају све до данас на безбројне начине, тајанствено и чудесно и преображајно и спасоносно. Оне су нарочито моћне и свемоћне у личностима светих Божјих људи, као што су свети апостоли, свети мученици, свети оци, и сви свети исповедници имена Христова. Међу такве у српском роду спада на првом месту Свети Сава. У њему су богочовечанске стваралачке силе Христове дошле до свог најсавршенијег израза у роду нашем. Зато је личност његова и најтајанственија и најмоћнија и најсавршенија међу Србима свих векова. Стога моја грешна и мутава душа са побожним страхом и молитвеним трепетом приступа овоме раду о Светоме Сави, имајући једну једину свесрдну жељу: да верно прикаже у главним потезима личност, живот и рад највећег христоносца и богоносца рода српског, и најсветијег и највидовитијег челника српских душа и српских савести и у овом и у оном свету.
Предговор
Живот се увек прелива изнад свих људских речи и појмова: по нешто од живота уђе у људске појмове и речи, али већи део остане покривен и сакривен неком бескрајном тајанственошћу божанском. И разум људски захвати и схвати нешто-нешто од живота, док многе бескрајности живота остају изнад разума људског, неухватљиве и несхватљиве за њега.
To важи за живот, и тајну живота уопште; утолико пре, и несравњено више, то важи за свети живот. Сам по себи живот је својом суштином од Бога; а свети живот је сав од Бога, сав - од врха до дна, од почетка до краја. Но божанско се може схватити само божанским: божанским разумом оно што је божанско, Богом оно што је од Бога. Зато свети апостол благовести: Ми примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам је Христом даровано од Бога (ср. 1 Кор. 2, 12). Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1 Кор. 2, 16).
To je разлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих. Јер у њима је све од Бога. Светитељи су тиме светитељи што су помоћу богољубља свим бићем својим везани за Једино-Светог - Тросунчаног Бога и Господа: душа им сва извире из Бога, тако и ум и разум, тако и воља и савест, тако и сила и снага, тако сав живот. Они нису своји већ Божији: свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом, свом вољом својом, они припадају Богу. Они су своји себи само Богом; јер уколико су Божји, утолико су своји. Вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем и осталим врлинама еванђелским они преносе себе у Бога, и у Њему их божанска благодат прерађује, преображава, очишћује, освећује, охристовљује, обожује, и они постају "учесници у Божјој природи" (2 Птр. 1, 4). Тојест: "свети у свему живљењу" (1 Птр. 1, 15). Они мисле Богом, осећају Богом, воле Богом, хоће Богом, делају Богом, живе Богом. Иако телом на земљи, њихово је "живљење на небесима" (Флб. 3, 20), њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" (Кол. 3, 3). Отуда божанске, бесмртне, свепобедне, чудотворне силе у њима: у њиховим мислима, делима, речима. Отуда они: све могу у Христу Исусу, који им моћи даје (Флб. 4, 13). Стога се њихове свете, чудесне и чудотворне личности не могу разумети чулним разумом, нити дела њихова, већ једино разумом охристовљеним, облагодаћеним, освећеним, одуховљеним, духовним: у коме је Дух Свети жива, стваралачка, мислећа сила, осећајућа сила, умујућа сила, освећујућа сила, Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од Једнога" (Јевр. 2, 11). Само Духовођени ум људски способан је да залази и рони у света и страшна тајанства Божја, "у дубине Божје" (1 Кор. 2, 10). A y светитељима су највеће дубине Божје. Само ум, очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино-Чистог. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свима тварима Божјим.
Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Богу, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је свесавршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол. 1, 15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистија срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме. Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште, a o Светог Саву посебно. Јер чим људи чулнога разума покушају да објасне његову чудесну делатност, они се саблазне о њега, и унаказе га, и онакараде. A то стога, што највећег српског богоносца хоће да објасне без Бога, и највећег српског христоносца да објасне без Христа, и највећег српског чудотворца да објасне без Господа који чудотвори кроз њега.
На овакве мисли побуђује нас даровити животописац Светога Саве, хилендарски монах Теодосије, а преко њега мудри ученик Светога Саве, хилендарски јеромонах Доментијан. Монах Теодосије приступа писању Житија Светога Саве са таким страхопоштовањем и молитвеном узнемиреношћу као да приступа писању Светог Еванђеља. Уствари, он и приступа томе посредно, јер пише, и описује један живот који је скроз наскроз еванђелски. У том светом животу божанско и човечанско се непрестано проткивају, мешају, сједињују. Све човечанско се неосетно прелива и разлива у божанско; и обратно. Ту је све човечанско божански чудесно и дивно; а све божанско-човечански стварно и опипљиво. Као и све у Богочовековом Светом Еванђељу. Истинољубиви монах Теодосије сав je y неком усплахиреном муцању, јер заиста његова људска реч не може ни приближно достојно да изрази "оно што је стварно било"; њему је болно и тешко што мора да наглашава како он излаже "не нешто измишљено, него сушту истину". Ко је од Истине, осетиће истинитост његових искрених речи; ко је против Истине, Истина му неће наметнути себе силом, већ ће се тихо са небеском сетом повући од њега и уздисајно дошапнути небу: оглувео је од гордости и греха.
Сам дирљиви Теодосијев Увод у Живот Светога Саве то јасно потврђује:
"Ништавна разума, и немајући ништа у убогом дому ума свог, да бих вашем достојанству предложио достојну трпезу, пуну речи анђеоске хране, ја вас присне слуге богатог Владике и Бога, о оци, молим да Га молите: да ми из Својих неисцрпних ризница да реч која изобилује разумом, и језик јасан; a пре свега зрак светлости, да бих, очистивши њиме мрак душе и ума, могао ревносно испричати врлине живота свеблаженог Саве који је просијао у народу нашем. He иштем да га похвалим, јер је похвала праведнику од Господа, него иштем користи од њега и себи и другима. Јер када стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, утолико је то сада, последњем и лењивом нараштају нашем, у коме се већ приближава крај и мало је спасаваних, не само потребно него и веома пожељно да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се - гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се високо дижу, и видећи како и колико изостајемо иза њих - постидели и савешћу себе осудили због лењости која је у нама те да бисмо се, поучавани од њих као останом потстицани, покренули макар и најмање ка врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше ка исправљењу живота.
"Тога ради и ја, покоривши се вашој отачаској заповести, предлажем повест о животу сада слављеног свеблаженог Саве, који се постио у Светој Гори Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски. He пo причању само, састављао сам ово житије, него и по часним ученицима његовим, који са њим беху сапосници и у странствовањима сапутници и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише стаду његовом написмено житије његово као пребогату ризницу, да би и други имали општење са блаженим оцем њиховим. He нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи. Но, молитвама његовим призивајући у помоћ Бога ја, по својим моћима, почињем повест о великом Сави оданде одакле треба: према корену потребно је тражити и младицу, и грозд ћемо наћи и узабрати не са трња него са лозе."
Нема коментара:
Постави коментар